'Kraj svega': M. Džon Harison najstariji dobitnik Bukerove nagrade u istoriji

Engleski autor M. Džon Harison postao je najstariji dobitnik Bukerove nagrade u istoriji, osvojivši prestižno književno priznanje za postapokaliptični roman Kraj svega (The End of Everything).

Osamdesetjednogodišnji Harison, koji je tokom šest decenija duge karijere stekao kultni status među čitaocima, za dobitnika nagrade vredne 50.000 funti (oko sedam miliona dinara) proglašen je na svečanosti u Londonu 9. novembra.

Radnja romana Kraj svega smeštena je u period posle misteriozne katastrofe koja je dovela do sloma britanskog društva.

Izazvao je podeljena mišljenja među čitaocima.

Jedan kritičar opisao ju je kao „sumornu, ali briljantnu“, dok ju je drugi okarakterisao kao „sanjivu i zbunjujuću“.

„Ovo je zahtevno štivo, ali neka od najboljih književnih dela upravo su takva“, izjavila je Meri Bird, koja je predsedavala žirijem Bukerove nagrade.

„Knjiga izokreće stvari naglavačke, mami ironičan osmeh - i, što je iznenađujuće s obzirom na temu, ostavlja čitaoca s tračkom optimizma.“

Harison je počeo da piše još 1960-ih, a do sada je objavio 13 romana, pet zbirki kratkih priča i jednu „antimemoarsku“ knjigu.

Ovim priznanjem nadmašio je Margaret Atvud, autorku Sluškinjine priče i postao najstariji dobitnik Bukerove nagrade u istoriji.

Iako ne voli odrednice poput naučne fantastike i fantastike, Harisona često nazivaju „titanom“ tog žanra.

Ujedno je i „prvi dobitnik Bukera koji dolazi iz pravog sveta naučne fantastike“, naglasila je Gabi Vud, izvršna direktorka Bukerove nagrade.

„On je istinski originalan mislilac, pisac koji prevazilazi žanrovske granice i ideje shvata ozbiljno“, rekla je Vud.

„Iako veoma uznemirujuća, Kraj svega zapravo nije neobična knjiga, to je realističan roman o neobičnom svetu, naseljen očajnim likovima koji su izgubili svaki oslonac.“

'Rod rođeni'

Piše: Slobodan Maričić, BBC na srpskom

„Ovo kao rod rođeni da je dobio."

Tim rečima srpski pisac Darko Tuševljaković na društvenim mrežama proslavio je nagradu M. Džona Harisona.

„Sjajna vest i velika stvar za književnost", kaže Tuševljaković za BBC na srpskom.

„Drago mi je što je konačno, posle šezdeset godina marljivog rada u okvirima niše u kojoj je bio, a i dalje je izuzetno cenjen, M. Džon Harison konačno dobio priliku da izađe iz bilo kakvih okvira i naprosto postane pisac kog će svi čitati."

Pripada, naglašava, generaciji britanskih pisaca koji su 1960-ih i 1970-ih „napravili pravu malu revoluciju u žanru spekulativne književnosti, proširivši njene granice i približivši je glavnotokovskoj literaturi".

Njegove knjige, dodaje, nisu lako svarljive i „neutrenirani čitaoci će morati da se potrude ne bi li zagrebali ispod površine teksta i dospeli do sočnog jezgra koje će ih nagraditi, ali u tome je možda najveća vrednost ovogodišnje nagrade".

„Nema pisca koji će uspešnije navesti publiku da u procesu čitanja bude aktivna i angažovana, da joj i poneka kapljica znoja padne na stranicu, a ne pasivni primalac odštampanog teksta, puki recipijent", smatra Tuševljaković, ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman Karota.

Autor tri zbirke priča (Ljudske vibracije, Naknadne istine, Hangar za snove) i pet romana (Senka naše želje, Jaz, Jegermajster, Uzvišenost, Karota) kaže da je za Harisona prvi put čuo „prilično davno".

A potom u knjižari imao važan susret sa dve njegove knjige - Put srca (The Course of the Heart) i Signs of Life - u jednom tomu.

„Pročitao sam je u bunilu, potpuno odvojen od sveta, očaran Harisonovim jezikom i stilom, savršenom preciznošću, suptilnim humorom, ludom maštovitošću, inteligencijom, neuhvatljivošću.

„Oba romana su me zavela i od tada sam pročitao gotovo sve što je Harison napisao, a tim dvema knjigama sam se vraćao nekoliko puta", naglašava Tuševljaković, koji je pre nekoliko godina i preveo Put srca za srpsko tržište.

Upravo nju ističe kao jednu od omiljenih, uz Light, koju opisuje kao „prvi deo trilogije koja se može podvesti pod svemirsku operu, ali zapravo više predstavlja njen negativ, svemirsku operu izvrnutu naglavačke".

„Harison voli da preispituje granice žanrova, provocira očekivanja čitaoca i nudi raskošno izmaštan svet budućnosti, prepun egzotične nauke i svemirskih putovanja, pritom ga, uz blagi ironijski odmak, sprečavajući da naivno uroni u sva ta čudesa."

Na kraju ga pitam i koliko bi to moglo da utiče na status fantastike u svetu i koliko bi zbog ove nagrade svi mogli ozbiljnije da je shvate?

„Mislim da se to već promenilo", odgovara, navodeći kao primere Nobela za Kazua Išigura i Orden za izuzetan doprinos američkoj književnosti Ursuli Le Gvin.

„Kritika poslednjih godina, pa i decenija, polako uviđa besmisao postavljanja granica tamo gde granice ne bi trebalo da postoje.

„Polje literature treba i mora da ostane slobodno, a da bi se to postiglo, upravo ovakvim piscima, koji sa rubnih područja pisane reči sakupljaju nektar čiji nas svaki gutljaj oplemenjuje i govori nam nešto važno o nama, o svetu i o samoj književnosti, valja dati zasluženu pažnju i prostor."

'Nežan, zastrašujuć i izuzetno aktuelan'

Priča Kraja svega prati muškarca i njegovu tetku koji pokušavaju da se snađu na jugoistočnoj obali Engleske, posle neobjašnjive katastrofe i dolaska misterioznih vanzemaljskih bića.

Harison je namerno izostavio što je više moguće objašnjenja o okolnostima koje su dovele do događaja u romanu, kako bi čitaoci osetili istu dezorijentisanost kao i njegovi junaci.

„Kraj svega govori o pokušaju da se živi kao da ništa nije pošlo po zlu, to je priča o katastrofi u kojoj je sama katastrofa - nemogućnost da se shvati šta se događa“, kaže Harison.

„Preneo sam na čitaoca deo nedoumica i zbunjenosti koje osećaju likovi u knjizi dok se suočavaju sa budućnošću u kojoj se pojavljuje vanzemaljsko biće.“

Takav pristup izazvao je podeljene reakcije kritike.

Gardijan je pohvalio roman, ali i upozorio da „neće odgovarati svakome“, dok je Njujork tajms ocenio: „Što više saznajemo o okolnostima u ovom razorenom svetu romana, to nam je teže da ga dokučimo.“

Časopis Literary Review opisao je knjigu kao „delo neobične lepote, podjednako nežno i zastrašujuće“, dok je Dejli telegraf primetio da čitalac ima osećaj da ne čita toliko koliko sanja.

Drugi kritičar Telegrafa napisao je da je roman „na kraju, i po umeću i po humoru, za klasu iznad ostalih knjiga koje su ušle u uži izbor“.

„A u vremenu kada nam preti da će nas gospodari veštačke inteligencije uništiti, a vlada savetuje da pravimo zalihe konzervirane hrane i flaširane vode, ovo je, za promenu, roman koji se s punim pravom može nazvati - aktuelnim.“

Bukerova nagrada dodeljuje se svake godine za najbolji roman napisan na engleskom jeziku i objavljen do 30. septembra te godine.

Ustanovljena je 1969. godine.

Uži izbor

Kada je uži izbor objavljen u septembru, Meri je izjavila da usaglašavanje žirija o konačnih šest naslova bilo „blago rečeno težak posao“.

Još jedna članica žirija, američka spisateljica Patriša Lokvud, rekla je da je tokom zajedničkih razmatranja „bacala knjige preko sobe“, dok je pesnik Rejmond Antrobus čitav proces opisao kao „žestoko nadmetanje“.

Preostali članovi žirija bili su Džarvis Koker, frontmen grupe Palp, kao i novinarka, urednica i književna kritičarka Rebeka Liu.

„Bilo je mnogo razgovora, neslaganja i rasprave, ali niko nije demonstrativno napustio prostoriju“, izjavila je Meri o završnom sastanku žirija.

U saopštenju je navela da je žiri „proveo čitav dan raspravljajući o šest izuzetnih romana koji su se našli u ovogodišnjem užem izboru“, pre nego što je jednoglasno odlučio da nagradu dodeli Harisonu.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk