Нетфликс и Стенфордски затворски експеримент: Да ли 'свирепа' студија треба да постане ријалити

Више од пола века пошто је једна од најславнијих и најконтроверзнијих психолошких студија приведена прераном крају услед оптужби за злостављање и тешку емоционалну трауму нанету волонтерима, Стенфордски затворски експеримент је реконструисан као ријалити серија од шест епизода на Нетфликсу.

Нови Стенфордски затворски експеримент ставља 30 волонтера у улоге чувара и затвореника унутар расформираног крила правог затвора, обећавши модерну верзију студије америчког психолога Филипа Зимбарда из 1971. године.

Њена премијера 21. октобра оживела је расправу око оригиналног експеримента истовремено постављајући нова питања о границама између науке и забаве.

Зимбардо, тада професор на Универзитету Стенфорд, у САД, желео је да истражи како људи реагују на ауторитет и заточеништво.

Регрутовао је 24 младих људи, насумично им доделивши улоге затвореника или чуваре у лажном затвору у подруму катедре за психологију на Стенфорду.

Првобитно замишљен да траје две недеље, експеримент је обустављен после свега шест дана.

Неки чувари су постајали све ауторитарнији и насилнији, према речима Зимбарда, док је неколико затвореника доживело емоционалну трауму.

Налази су нашироко доживљавани као доказ да обични људи могу да се понашају свирепо у моћним улогама и репресивним окружењима.

Студија је ушла у психолошке уџбенике и инспирисала филмове и документарце.

Али критичари кажу да је била мањкава и да није смела бити прихваћена као кредибилни доказ.

Учесници су били обликовани очекивањима истраживача, познатим као „карактеристике захтева“, уместо да су се понашали спонтано, тврде неди.

Постављана су питања о двојној улози Зимбарда као главног истраживача и затворског управника, и колико далеко су чувари били охрабривани да иду да би се понашали на одређене начине.

Али Скот Плаус, Зимбардов студент на Стенфорду а сада професор психологије на Универзитету Веслијен, каже да су тврдње о Зимбардовом утицају на понашање учесника „одавно оповргнуте“.

Многи учењаци, међутим, доводе у питање то тумачење.

А чак и Плаус, који је остао близак пријатељ са Зимбардом све до његове смрти 2024. године, слаже се да је етика студије била дубоко мањкава.

„Стенфордски затворски експеримент имао је од две кључне мане што се тиче етике истраживања", каже он за ББЦ.

„Лажни затвореници и чувари нису били до краја обавештени о ризицима учешћа... и били су наведени да поверују да не могу да напусте студију.“

Универзитет Стенфорд је признао да експеримент не би био одобрен према савременим истраживачким стандардима.

ББЦ Затворска студија, спроведена 2002. под вођством социјалних психолога Алекса Хаслама и Стивена Рајшера и емитована као документарна серија, такође је доделила учесницима улоге чувара и затвореника, али је дошла до другачијих закључака.

Уместо да чувари неизбежно постану репресивни а затвореници потчињени, истраживачи су открили да понашање обликују идентитет, лидерство и колективна акција.

Тиранија, сугерисали су они, није аутоматска последица моћи већ се јавља само у одређеним друштвеним условима.

Плаус каже да поређења две студије често доводе у заблуду.

„ББЦ-јева Затворска студија је нашироко доживљена као покушај реконструкције Стенфордског затворског експеримента“, каже он.

Али 2018. године истраживачи оба пројекта издали су саопштење рекавши да ББЦ-јева студија „није директно опонашања раније студије“.

Али и ББЦ студија и Нетфликсова серија су неизбежно обликоване наслеђем оригиналног експеримента, каже Ноа Коен, доцент полицијских студија са Универзитета Западног Сиднеја.

„Пука чињеница да су ове реконструкције засноване на тако добро познатој студији представљаће хендикеп за сваку будућу варијацију“, каже он.

Давање учесницима арбитрарних моћи у затворском окружењу такође ће готово сигурно произвести „незадовољство и напетост“, отежавши долажење до значајних научних налаза.

Прикази у штампи такође су углавном сугерисали да Нови Стенфордски затворски експеримент боље функционише као друштвена забава него као бихејвиорална научна емисија.

Емисија се „претвара да је научна“, али је „снисходљиви ријалити“, каже Гардијан, у ком учесници „глуме за камере“ уместо да се понашају природно.

Њујорк тајмс, у међувремену, назвао је серију „суровом казном“.

„Углавном сте осуђени на досаду, гледајући серију која није ни скандалозна као што бисте могли да се плашите нити просветљујућа како би њени творци могли да се надају“, пише лист.

Проглашена у уводној епизоди побољшањем експеримента из 1971, обећавши да „неће бити уплитања, предрасуда, већ само опсервације“, заправо садржи много више уплитања од оригинала, каже Плаус.

Интервјуи са затвореницима и чуварима воде се током самог снимања, док су камере и микрофони видљиви, са режираним „интервенцијама“ које би требало да изазову „страх, понижење, бес и озлојеђеност“.

У сваком случају, било какав покушај да се реконструише Стенфордски затворски експеримент суочава се са фундаменталним проблемом.

„Ако прихватимо етички принцип да људи треба да су увек слободни да окончају учешће у студији, па и у студији приказаној на телевизији, постаје немогуће верно симулирати искуство затвореника који је истински затворен иза решетака“, каже Плаус.

Нетфликсови учесници су могли да изађу у сваком тренутку изговоривши сигурну реч „ананас“, коју је један затвореник описао као опцију „бесплатног изласка из затвора“.

Године 1971, међутим, учесници су били обманути да верују да не могу да изађу.

„Та разлика значи да Нетфликсови затвореници нису заправо били заточени на било какав значајан начин“, каже Плаус.

Коен каже да је Нетфликс узео врло мало тога из Зимбардовог рада сем имена Стенфордски затворски експеримент и неких основних смерница.

„Била је свесно окренута ангажовању гледалаца и гледаности“, каже он, „осмишљена не у сврху студије, већ забаве.“

Намештала је одређене фазе, а пребацивање динамике моћи и фокуса на „разговор и раздор међу групама“ био је осмишљен да „појача напетост“ уместо да генерише значајне научне налазе.

'Спектакуларни неуспех'

Према Нетфликсу, учесници су прошли кроз психолошке провере и имали приступ психолозима током читавог снимања.

Извршна продуценткиња Џејн Липсиц каже да је њен тим провео више од годину дана развијајући пројекат и градећи заштиту која није постојала у оригиналној студији.

„Кад је серија први пут најављена, било је много незадовољства што би било ко уопште желео да покуша да понови Стенфордски затворски експеримент - а имајући у виду шта се десило са оригиналом, потпуно разумем ту реакцију“, рекла је она за Нетфликс.

„Да смо напросто само покушали да реконструишемо оригинални експеримент, то би било несавесно.“

Плаус није баш убеђен у то.

„Свеукупно гледано, мислим да Нетфликсова серија функционише као ријалити емисија“, каже он.

„Али кад је у питању 'понављање експеримента', као што је серија тврдила да је урадила, био је то спектакуларни неуспех.“

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk