'Крај свега': М. Џон Харисон најстарији добитник Букерове награде у историји

Енглески аутор М. Џон Харисон постао је најстарији добитник Букерове награде у историји, освојивши престижно књижевно признање за постапокалиптични роман Крај свега (The End of Everything).

Осамдесетједногодишњи Харисон, који је током шест деценија дуге каријере стекао култни статус међу читаоцима, за добитника награде вредне 50.000 фунти (око седам милиона динара) проглашен је на свечаности у Лондону 9. новембра.

Радња романа Крај свега смештена је у период после мистериозне катастрофе која је довела до слома британског друштва.

Изазвао је подељена мишљења међу читаоцима.

Један критичар описао ју је као „суморну, али бриљантну“, док ју је други окарактерисао као „сањиву и збуњујућу“.

„Ово је захтевно штиво, али нека од најбољих књижевних дела управо су таква“, изјавила је Мери Бирд, која је председавала жиријем Букерове награде.

„Књига изокреће ствари наглавачке, мами ироничан осмех - и, што је изненађујуће с обзиром на тему, оставља читаоца с трачком оптимизма.“

Харисон је почео да пише још 1960-их, а до сада је објавио 13 романа, пет збирки кратких прича и једну „антимемоарску“ књигу.

Овим признањем надмашио је Маргарет Атвуд, ауторку Слушкињине приче и постао најстарији добитник Букерове награде у историји.

Иако не воли одреднице попут научне фантастике и фантастике, Харисона често називају „титаном“ тог жанра.

Уједно је и „први добитник Букера који долази из правог света научне фантастике“, нагласила је Габи Вуд, извршна директорка Букерове награде.

„Он је истински оригиналан мислилац, писац који превазилази жанровске границе и идеје схвата озбиљно“, рекла је Вуд.

„Иако веома узнемирујућа, Крај свега заправо није необична књига, то је реалистичан роман о необичном свету, насељен очајним ликовима који су изгубили сваки ослонац.“

'Род рођени'

Пише: Слободан Маричић, ББЦ на српском

„Ово као род рођени да је добио."

Тим речима српски писац Дарко Тушевљаковић на друштвеним мрежама прославио је награду М. Џона Харисона.

„Сјајна вест и велика ствар за књижевност", каже Тушевљаковић за ББЦ на српском.

„Драго ми је што је коначно, после шездесет година марљивог рада у оквирима нише у којој је био, а и даље је изузетно цењен, М. Џон Харисон коначно добио прилику да изађе из било каквих оквира и напросто постане писац ког ће сви читати."

Припада, наглашава, генерацији британских писаца који су 1960-их и 1970-их „направили праву малу револуцију у жанру спекулативне књижевности, проширивши њене границе и приближивши је главнотоковској литератури".

Његове књиге, додаје, нису лако сварљиве и „неутренирани читаоци ће морати да се потруде не би ли загребали испод површине текста и доспели до сочног језгра које ће их наградити, али у томе је можда највећа вредност овогодишње награде".

„Нема писца који ће успешније навести публику да у процесу читања буде активна и ангажована, да јој и понека капљица зноја падне на страницу, а не пасивни прималац одштампаног текста, пуки реципијент", сматра Тушевљаковић, овогодишњи добитник НИН-ове награде за роман Карота.

Аутор три збирке прича (Људске вибрације, Накнадне истине, Хангар за снове) и пет романа (Сенка наше жеље, Јаз, Јегермајстер, Узвишеност, Карота) каже да је за Харисона први пут чуо „прилично давно".

А потом у књижари имао важан сусрет са две његове књиге - Пут срца (The Course of the Heart) и Signs of Life - у једном тому.

„Прочитао сам је у бунилу, потпуно одвојен од света, очаран Харисоновим језиком и стилом, савршеном прецизношћу, суптилним хумором, лудом маштовитошћу, интелигенцијом, неухватљивошћу.

„Оба романа су ме завела и од тада сам прочитао готово све што је Харисон написао, а тим двема књигама сам се враћао неколико пута", наглашава Тушевљаковић, који је пре неколико година и превео Пут срца за српско тржиште.

Управо њу истиче као једну од омиљених, уз Light, коју описује као „први део трилогије која се може подвести под свемирску оперу, али заправо више представља њен негатив, свемирску оперу изврнуту наглавачке".

„Харисон воли да преиспитује границе жанрова, провоцира очекивања читаоца и нуди раскошно измаштан свет будућности, препун егзотичне науке и свемирских путовања, притом га, уз благи иронијски одмак, спречавајући да наивно урони у сва та чудеса."

На крају га питам и колико би то могло да утиче на статус фантастике у свету и колико би због ове награде сви могли озбиљније да је схвате?

„Мислим да се то већ променило", одговара, наводећи као примере Нобела за Казуа Ишигура и Орден за изузетан допринос америчкој књижевности Урсули Ле Гвин.

„Критика последњих година, па и деценија, полако увиђа бесмисао постављања граница тамо где границе не би требало да постоје.

„Поље литературе треба и мора да остане слободно, а да би се то постигло, управо оваквим писцима, који са рубних подручја писане речи сакупљају нектар чији нас сваки гутљај оплемењује и говори нам нешто важно о нама, о свету и о самој књижевности, ваља дати заслужену пажњу и простор."

'Нежан, застрашујућ и изузетно актуелан'

Прича Краја свега прати мушкарца и његову тетку који покушавају да се снађу на југоисточној обали Енглеске, после необјашњиве катастрофе и доласка мистериозних ванземаљских бића.

Харисон је намерно изоставио што је више могуће објашњења о околностима које су довеле до догађаја у роману, како би читаоци осетили исту дезоријентисаност као и његови јунаци.

„Крај свега говори о покушају да се живи као да ништа није пошло по злу, то је прича о катастрофи у којој је сама катастрофа - немогућност да се схвати шта се догађа“, каже Харисон.

„Пренео сам на читаоца део недоумица и збуњености које осећају ликови у књизи док се суочавају са будућношћу у којој се појављује ванземаљско биће.“

Такав приступ изазвао је подељене реакције критике.

Гардијан је похвалио роман, али и упозорио да „неће одговарати свакоме“, док је Њујорк тајмс оценио: „Што више сазнајемо о околностима у овом разореном свету романа, то нам је теже да га докучимо.“

Часопис Literary Review описао је књигу као „дело необичне лепоте, подједнако нежно и застрашујуће“, док је Дејли телеграф приметио да читалац има осећај да не чита толико колико сања.

Други критичар Телеграфа написао је да је роман „на крају, и по умећу и по хумору, за класу изнад осталих књига које су ушле у ужи избор“.

„А у времену када нам прети да ће нас господари вештачке интелигенције уништити, а влада саветује да правимо залихе конзервиране хране и флаширане воде, ово је, за промену, роман који се с пуним правом може назвати - актуелним.“

Букерова награда додељује се сваке године за најбољи роман написан на енглеском језику и објављен до 30. септембра те године.

Установљена је 1969. године.

Ужи избор

Када је ужи избор објављен у септембру, Мери је изјавила да усаглашавање жирија о коначних шест наслова било „благо речено тежак посао“.

Још једна чланица жирија, америчка списатељица Патриша Локвуд, рекла је да је током заједничких разматрања „бацала књиге преко собе“, док је песник Рејмонд Антробус читав процес описао као „жестоко надметање“.

Преостали чланови жирија били су Џарвис Кокер, фронтмен групе Палп, као и новинарка, уредница и књижевна критичарка Ребека Лиу.

„Било је много разговора, неслагања и расправе, али нико није демонстративно напустио просторију“, изјавила је Мери о завршном састанку жирија.

У саопштењу је навела да је жири „провео читав дан расправљајући о шест изузетних романа који су се нашли у овогодишњем ужем избору“, пре него што је једногласно одлучио да награду додели Харисону.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk