Пад надстрешнице, две године касније: Дан после ког ништа више није било исто

„Ко ме познаје, зна да нисам иста“, каже Зорана Руман, рођена сестра Анђеле Руман, страдале у паду надстрешнице тек реновиране железничке станице у Новом Саду, док седимо у соби коју су њих две делиле.

Иза главе јој је зид пун породичних фотографија, дрвеним штипаљкама окаченим на канапчиће, којима је Анђела украсила простор уз кревет на ком је спавала.

Тај мали историјат породице детаљно приказује какве су њих две биле прво као бебе, па као деца, какви су им тада били родитељи, али и шта су касније волеле и како су расле.

„Некад и заборавим, па дођем кући и очекујем да је видим“, наставља 25-годишња Руман.

„Или се увече окренем (ка Анђелином кревету) кад нађем нешто на ТикТоку као 'е, види ово' и онда схватим… Окренем се назад, исплачем и наставим даље.“

Није иста ни њена породица.

Седимо у њиховој топлој кући, а они понекад наизменично, а понекад углас, између чега се провуче који трен тишине, препричавају догодовштине о Анђели и Милошу Милосављевићу, њеном дечку, који је такође страдао тог 1. новембра 2024. године.

Да је обожавала животиње и редовно их удомљавала, о доласку једног мачета у њихову кућу дан после сахране, потом и папагаја, да је Анђела више била у тиму са мамом, а Зорана са татом, и сличне детаље и ситнице које живот значе.

Анђела и Милош су тог дана у Нови Сад отишли како би прославили његов 21. рођендан, уједно су планирали заједнички живот и венчање, као и да породицама саопште да је Анђела трудна.

Није иста ни Србија.

Неколико дана уочи друге годишњице трагедије, а на таласу протеста предвођеним студентима, са захтевом да се утврди одговорност за смрт 16 људи – до чега и даље није дошло – смењена је власт донедавног председника Александра Вучића и Српске напредне странке (СНС).

На ванредним парламентарним изборима сменио ју је управо студентски покрет.

На крају, иако сам суштински небитан у целој овој причи, нисам исти ни ја.

А нешто слутим ни ти, драги читаоче или читатељко.

И у томе је управо поента.

Ништа више није исто.

Тишина

„Где су прошле две године“, једна је од првих реченица коју је Зорана Руман изговорила у дугачком разговору за ББЦ на српском.

Хтео сам да напишем „исповести“, али је та реч толико укаљана и израубована у разним околностима које можда то и нису заслуживале, да сам је брже-боље избрисао.

Али је то суштински била исповест.

Мало о себи, мало више Анђели, која је тог 1. новембра имала само 20 година, њиховом „класичном сестринском односу“, а највише о томе како њена породица живи данас.

Цео интервју можете погледати - ОВДЕ.

„Гледамо недељом барем да се спојимо, да смо сво троје код куће и да ручамо заједно, али сваки се ручак некако увек преплаче“, каже Руман.

„Јер ти увек фали тај још један тањир за столом, па и још један, када је и Милош био ту.“

Док прича о сестри, Зорана Руман доста открива о карактеру и једне и друге.

Анђела је, на пример, била романтична, волела божићне и љубавне филмове, као и романе Данијеле Стил, чије се књиге могу видети на неколико полица у соби, док она више воли Стивена Кинга, фантастику и хороре.

За сестру каже да је увек знала како да, на овај или онај начин, изгура то што жели и намерава.

Назива је и „лепком породице“, зато што је држала све на окупу, али и особом која зна да „удари шамар реалности“.

Волела је да носи најк одећу и пса Малишу, а Милош јој је увек куповао киндер јаја, чему је после њихове смрти посветила и једну тетоважу на левој руци.

Одувек је, истиче, желела да буде васпитачица и мајка и највише јој је жао што то није стигла да оствари са Милошем.

„Што се више ближи тај 1. новембар, све више и више размишљам о њој и како би претходне две године изгледале да су и она и он ту“, каже Зорана.

„Прошлог викенда је била свадба, женио се брат од тетке ког је она обожавала, као и он њу, и цео дан сам само размишљала како би било да је сада ту, замишљала нас како заједно китимо двориште и сватове, иако би вероватно гунђала пола пута.“

Ипак, некад ни сама, како каже, не зна о чему размишља и тако јој прође дан.

А онда и пролете две године.

„Фали ми да се свађам с њом око глупости, попут остављене пиџаме на столици, али и неко с ким могу да попричам и пожелим се на маму и тату, да коментаришемо шта су данас радили, како су се посвађали, а не зна се ко је кривљи од њих двоје.

„Толико сам кукала што делимо собу и да желим своју, а сада ми смета тишина.“

Жртве пада надстрешнице

Тешко је повређена Теодора Мартинко, рођена 2001. године.

Детаљну ББЦ причу о жртвама пада надстрешнице погледајте - ОВДЕ.

Бука

Био сам те ноћи 1. новембра 2024. године поред Железничке станице у Новом Саду, неколико сати после пада надстрешнице.

Памтим је обасјану ротационим светлима разних хитних служби.

Памтим заглушујућу буку разноразних возила, сирена, повика, наредби, усмеравања и алата који ломе нагомилани шут или секу арматуру која незграпно, на све стране, вири из бетона, шаљући варнице у ваздух.

Памтим и тишину у центру града, где су људи исте ноћи почели да се окупљају и пале свеће код споменика Светозару Милетићу.

„Деца све изгинула", рекао ми је тада кратко 64-годишњи Димитрије, један од окупљених, али се свуда могла чути исто: „Ово је могао да буде било ко од нас“.

Обично би уследило и питање: „Ко ће да одговара?"

Био сам у Новом Саду и 5. новембра 2024, пратећи први протест због пада надстрешнице, затим годину дана касније, на обележавању годину дана од трагедије, као и на већини скупова, шетњи и других студентских скупова и акција у међувремену.

И једно је било јасно - земља више није била иста.

Почели су дани буке.

Основни захтев протеста, да се утврди одговорност за пад настрешнице и смрт 16 људи, није био испуњен, па су студенти додали још један – ванредне парламентарне изборе, тврдећи да под режимом Српске напредне странке, а због њихове „контроле институција“, одговори никада неће бити пронађени.

Вучић и високи званичници СНС-а то су увек негирали, понављајући исто: „Институције треба пустити да раде свој посао“.

Али суђења још нема, упркос три одвојене истраге - новосадске, београдске и Тужилаштва за организовани криминал (ТОК).

Најдаље је стигла новосадска, где је потврђена оптужница Вишег јавног тужилаштва против бившег министра Горана Весића, његове помоћнице Аните Димоски и Јелене Танасковић, бивше директорке Инфрастуктуре Железница Србије, који су оптужени су за тешко дело против изазивања опште опасности.

Троје инжењера - Милан Спремић, Марина Гавриловић и Дејан Тодоровић - оптужени су за тешко дело против опште сигурности у вези са непрописним и неправилним извођењем грађевинских радова.

За оба кривична дела запрећена је казна до 12 година затвора.

Оптужницу Вишег јавног тужилаштва у Београду три пута је Апелациони суд оборио, док у истрази Тужилаштва за организовани криминал (ТОК) и даље нема оптужнице.

Питање доласка до одговора је уочи 1. новембра на уму и Зоране Руман.

„Да се нађе правда, да видимо ко је одговоран, што је то тако било – овако нити знаш, никакве одговоре немаш ни од кога“, каже.

„Не мора не знам ни ја каква затворска казна, али да људи који су криви за то што је та надстрешница пала, који су на томе радили, који су то потписали и рекли да то (станица) може да се отвори, јавно изађу и упуте извињење и то да се преноси на телевизији.

„Мислим да би нам мало лакше било, иако ће они наставити животе, а Анђела, Милош и остали неће.“

На крају, био сам 25. октобра и у централи Српске напредне странке на Новом Београду и уживо гледао како Вучић признаје пораз на изборима и честита „студентима блокадерима“, који су предводили протесте.

Чудан је био осећај.

Детаљну ББЦ причу о томе шта се све десило у последње две године, како је од пада надстрешнице дошло до пада режима, можете прочитати - ОВДЕ.

Погледајте видео: 'Јутро ће променити све' - дан после избора на Железничкој станици у Новом Саду

Милиметри

Сатови и календари у међувремену раде оно у чему су најбољи - теку.

Студенти београдског Правног факултета су позвали су да се 31. октобра последњи пут у 11:52, тренутку пада надстрешнице, одржи 16. минута тишине на раскрсници испред њихове зграде у Булевару краља Александра.

Са променом власти то више није потребно, сада су ту институције, тврде.

И неколико десетина људи се одазвало под кишобранима.

„Мислим да би требало да одајемо пошту докле год не прогласе кривца“, изјавио је неколико дана раније Верољуб Сарић, баш на раскрсници код Правног факулетата у Београду, за ББЦ на српском.

Деведесетогодишњи Сарић, тешко повређен у мају 2026. ударцем аутомобила, управо на тој раскрсници приликом 16 минута тишине, једно је од најпознатијих лица студентских протеста.

Иако је време пролазило, а видови изражавања незадовољства се мењали, неколико десетина људи је на неколико раскрсница у земљи сваки дан у 11:52 стајало у тишини.

Код Правног факулетета, у Земуну и у Панчеву, између осталог.

„Овде сам 682 дана непрекидно. Били смо и по киши, снегу, леду“, каже Миша Фарага из Панчева, за ББЦ на српском.

„За цео живот ће ми тих 11:52 остати симболични - увек ћу погледати на сат и сетити се, барем негде у подсвести, колико год да прође", додао је студент Урош Ребић, са раскриснице код Правног факулета.

Друга годишњица трагедије, биће обележена 1. новембра у Новом Саду.

Породица Руман ће тог дана отићи на гробље.

Прво у њиховој Старој Пазови, а онда и у Книћу, где је Милош сахрањен, а затим и до његове породице.

У добрим су односима и често се виђају.

„Милош ће заувек бити наш зет, као и Анђела њихова снајка“, каже Зорана кратко.

Када се једна од Милошевих сестара скоро породила, ћерки је дала име – Анђела.

Да је био дечак, био би Милош.

„Ако будемо имали снаге можда касније с њима одемо и до Новог Сада, до станице, ако не, седећемо заједно, пити кафу и причати о њима.

„Волела бих да одем да запалим свећу, али не знам да ли бих могла да видим железничку станицу - и даље су ми пред очима слике рушевина.“

Зорани Руман ускоро стиже и 26. рођендан, али му се не радује као и пре – „сви те грле и љубе, али опет ће фалити та једна порука“, каже" – па новогодишњи празници и Божић, који јој такође не пријају.

Никада није волела да купује поклоне, то је више био Анђелин фах, истиче.

Соба јој је и даље пуна сестриних ствари.

Ништа није дирала.

„Страх ме је да променим било шта – кад се то и деси, вратим све како је било у милиметар.

„Све се мислим сад ће да уђе у собу и каже 'не дирај, рекла сам ти да не дираш'."

Погледајте видео: Вечни пламен сећања - 16 минута тишине на улицама Србије

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk