Спасени или жртве трговине деце? Суочавање са болним наслеђем индонежанских усвајања

Име на његовој крштеници никад није деловао као да му пристаје, нарочито кад је открио истину о властитом пореклу.

И зато је када је одрастао, када се поново састао са биолошком породицом, Сипио Жан Лик постао Индра Џаја Лаксана.

Званично холандски држављанин, Индра је био послат из Индонезије као новорођенче да буде одгојен у холандској породици.

Али он сматра себе преживелим пре него усвојеником.

„Прокријумчарен сам као жртва трговине деце у Холандију кад сам имао три недеље“, каже Индра (44) за ББЦ.

Како он то види, „усвајање“ прикрива бескрупулозне или чак илегалне начине на које су деца била одвајана од родитеља под претпоставком да ће им бити боље у западним земљама.

Деценијама је каналима транснационалног усвајања стотине хиљада деце из неразвијених земаља, углавном у Азији и Африци, отпремано до западних родитеља који су могли да приуште позамашне накнаде.

Како су та деца одрастала и истраживала властите корене, одрасли усвојеници разоткрили су образац злостављања у индустрији која је постојала само због профита.

Последњих година, њихове кампање, у којима су позивали на одговорност, изнедриле су комисије за истину, формална извињења и чак, на неким местима, потпуно укидање ове праксе.

Холандија је некада била једна од главних светских дестинација за усвојенике, са више од 3.000 деце послатих из Индонезије, њене бивше колоније, током врхунца ове праксе 1970-их и 1980-их.

Године 2021, владина истрага о овом периоду потврдила је да су холандске власти пропустиле да зауставе познате злоупотребе, међу којима су преваре, фалсификовани папири и мајке присиљене на нешто што не желе да раде.

Утврдивши да су проблеми широко распрострањени и неотклоњиви, Холандија сада укида међународна усвајања у фазама до 2030. године.

Шведска, Швајцарска и Норвешка разматрају сличне потезе, док је Данска угасила једину агенцију за усвајање 2024. године.

Усвајања између различитих земаља драстично су опала у последњој деценији, али је наслеђе система оставило многе, попут Индре, са комадићима слагалице из прошлости.

„Оно што се десило је да је мој идентитет био потпуно избрисан.

„Одсекли су све везе са мојом првобитном породицом“, рекао је он.

'Ко сам ја заправо?'

Одрастајући, Индра је имао проблема у мору плавих очију и светлокосих глава.

„Без обзира на то колико асимилирано или белачки да сам се понашао, увек је било људи који су имали расистичке коментаре о мом физичком изгледу или пореклу.

„Наилазио бих на микроагресије, као кад би ми људи говорили колико добро говорим холандски“, каже он.

Имао је десет година кад му је човек, ког је називао оцем, открио да они нису у биолошком сродству.

„Закључао сам се у собу. Осећао сам се веома уплашено зато што се оно што сам све време подозревао испоставило тачним“, каже Индра.

Њихова веза никад није деловала природно Индри, који је живео са баком, мајком властитог усвојитеља, а коју је звао „мајка“.

„Речено ми је да је његова мајка одлучила да је боље да одседнем у њеној кући, зато што је детету потребна мајка или њега није доживљавала као способног да се стара о детету као самац“, каже Индра.

„Једна друга прича сугерише да ме је довео из Индонезије само за њу.

„Кад је њен муж постао инвалид због излива крви у мозак, није више била сасвим своја.“

„Отац који ме је усвојио рекао ми је да сам ја био њен спас.“

После тог открића, Индра је имао проблема са анксиозношћу, разочарањем и, више од свега, бесом."

„Почео сам да размишљам, ко су ови људи. И ко сам ја, заиста?“

Његов отац који га је усвојио повео га је у посету Индонезији у лето 1990. године, где је Индра схватио: „Па ја овде треба да будем.“

Повратак у Холандију је са собом донео нову баражну ватру питања: Зашто сте ме одвели? Зашто баш мене?

И њихов однос је почео да се квари.

„Кад је његова мајка умрла и када сам морао да почнем да живим с њим, ту није било много топлине. Углавном смо водили одвојене животе“, каже Индра.

Људи би се шалили да његов усвојитељ није „способан да одгоји ни пса, а камоли нечије туђе дете.“

„То је утицало на начин на који сам доживљавао себе, као кад усвојите беспомоћно штене након што је одвојено од мајке“, рекао је Индра.

Непосредно пре него што је умро 2019, Индрин усвојитељ му је објаснио где да нађе документацију о усвајању.

Из тих кутија, Индра је ископао белу коверту са фотографијом, што је био његов први поглед на његову биолошку мајку Рохани.

'Прекасно'

Четири године и једну пандемију ковида касније, Индра је отпутовао са пријатељом у Бандунг, живахни горски центар кафића и колонијалне архитектуре.

Његова потрага га је одвела до клинике на којој је рођен и открића петоро других полубраћа и полусестара.

„Необично је кад сретнеш браћу и сестре... који изгледају исто као ти. Никад нисам личио ни на кога“, каже он.

„Пробудило је у мени болне ране губитка и жалости, и многа питања као што је како сада да успоставим те односе.“

Упркос његовим страховима да ће им бити на терету, Индра је био прихваћен у породицу, али су они имали лоше вести за њега.

„Моја мајка је већ била умрла“, каже Индра. „Закаснио сам.“

Преко новооткривене родбине, Индра је сазнао да је његова документација била фалсификована.

Према писму о предаји бебе, његова мајка је била у љубавној вези са његовим усвојитељем.

Али његови рођаци су му објаснили да се то никад није десило.

Индра верује да је посредник то измислио да би било лакше да га усвоји Холанђанин који је самац.

„У систему усвајања, ми смо били напросто 'доведени'“, каже Индра.

„Постали смо нека врсте законске имовине... добили смо ново име, нови идентитет.“

Колонијално наслеђе

То је образац сломљеног срца који је познат предузетници из Сурабаје Ани Марији ван Вален (50), која помаже сродним усвојеницима да пронађу властите породице.

Тако нешто се десило и њој самој.

Кад је мајка која ју је усвојила дошла у агенцију тражећи ћерку да би била противтежа њеним синовима, посредник је послат да пронађе сироче.

Одлучили су се за Ану.

Тек кад се као одрасла особа вратила у Индонезију, Ана је открила да су њени биолошки родитељи живи.

„Мајка која ме је усвојила била је јако тужна кад је сазнала да ме је одвојила од моје праве породица“, каже она.

Усвојеници којима она помаже рутински откривају да њихови досијеи садрже рупе, нетачне информације или фалсификоване податке - често да би изгледало као да су сирочад или нежељени, а то заправо није истина.

Она каже да то одражава систем који се према деци односио као према уносној пословној прилици, будући да је потражња од будућих родитеља била већа од понуде.

У 1980-им, број индонежанске деце која су могла бити усвојена био је 1.200, док је на листи чекања било око 7.000 парова или породица.

Од старта, интересовање Холандије за индонежанске бебе било је укорењено у колонијалном наслеђу, према професорки емеритус Марло Шровер са Универзитета у Лајдену.

„Прве холандске организације за усвајане које раде у Индонезији започеле су као туристичке агенције, које су нудиле туре људима који су напустили бившу холандску колонију неколико деценија раније“, рекла је она.

Холандски листови су објављивали приказе сиромашне деце како би тврдили да је независност Индонезије из 1945. године дошла прерано.

Шровер каже да су холандске породице биле позиване да „спасу“ децу тако што ће их усвојити, по цени од 4.000 до 6.000 гулдена по детету, што је око 2.000 до 3.000 долара.

Извештаји о црноберзијанским „фармама беба“, корупцији и крађи деце нису успели да зауздају праксу - све до случаја младе девојке по имену Курниавати.

Отета из њеног родног места 1980. године, била је продата сиротишту које је фалсификовало њене документе и послало је пару у Холандији.

Њени биолошки родитељи су оспорили усвајање, али је на крају никад нису добили назад.

Из реакције на публицитет око тужбе, Индонезија је ухапсила власника сиротишта и привремено престала да издаје путничке визе за децу усвојену у Холандији.

Холандска расправа о међународним усвајањима кулминирала је владиним извињењем 2021. године, кад је постала једна од првих земаља која се упустила у процес окончања праксе.

Индонезија и даље шаље децу у иностранство као последње прибежиште, смањивши број сваке године на врло симболични.

'Наша крв је индонежанска'

За неке усвојенике, правда изгледа као репарација.

Али Индра и Ван Вален су усредсређени на васкрсавање прекинутих породичних веза.

Они желе да им Индонезија врати држављанство, без мучног процеса подношења пријаве.

„Стигли смо у Холандију где нам је било речено да су ово наши родитељи, ово је наша породица, и нисмо имали другог избора него да то прихватимо“, рекла је она.

Али је додала: „Рођени смо у Индонезији. Наша крв је индонежанска.“

Портпаролка Министарства спољних послова Ивон Мевенгканг одбила је да коментарише конкретан случај усвојеника, позвавши се на очување приватности.

„Наравно да постоје процеси које дата особа може да предузме, међу њима и да се пријави за индонежанско држављанство.

„То што је рођен у Индонезији некога не чини аутоматски индонежанским држављанином“, додала је она.

И даље тражећи биолошког оца, Индра планира да се врати у Индонезију у августу.

„Надам се да се у будућности оно што се десило мени и хиљадама друге индонежанске деце никада неће поновити“, рекао је он.

„А онда и да ће преживели добити пажњу коју заслужују.“

Док је тражио име које би одражавало његово путовање, пријатељ му је предложио „Индра Џаја Лаксана“.

„То име значи: Нека моје путовање буде светло и блажено. Нека нађем оно што сам претходно изгубио“, објашњава он.

Додатно извештавање: Лејни Барон

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk