'Моји родитељи су одлучили да заједно умру, а ја сам остао да тугујем сам'

Овај текст би могао да узнемири неке читаоце.

Раног јутра у јуну 2024. године, Бас је аутомобилом стао поред кампера његових родитеља, паркираног у сунчаној марини на северу Холандије.

Његови отац и мајка, Јан и Елс, провели су већи део брачног живота на води.

Сада, када су у седамдесетим годинама, више не могу да се брину о кући на води.

А следеће најбоље стамбено решење за боравак поред воде био је њихов кампер, паркиран у близини јахти и малих чамаца.

Јан и Елс су ушли у аутомобил њиховог сина.

Било је то последње путовање на које је повезао његове родитеље.

Истовремено, Јану и Елс је вожња до локалног хосписа (дома за палијативну негу) била њихово последње путовање.

Тог јутра, у 10.30 часова, лекари ће им дати смртоносну дозу лекова и заједно ће умрети, што је у Холандији познато као дуална еутаназија.

Иако је веома ретка, ова пракса је законита.

Међутим, сваке године све више Холанђана одлучује да на овај начин оконча живот.

Три дана пре заказаног термина у хоспису где ће заједно окончати живот, Елс и Јан су разговарали са ББЦ-јем у њиховом камперу.

Јан је имао сталне болове који су били последица дугогодишњег превожења терета унутрашњим пловним путевима Холандије.

Елс је имала деменцију.

Многи медији широм света су пренели њихову причу, која је изазвала бројне коментаре.

Сада, после више од две године, њихово једино дете говори о томе како је покушавао да убеди мајку и оца да одложе смрт, истовремено подржавајући њихову одлуку да више не желе да живе.

Открива и колики емотивни терет му је представљала одлука родитеља, као и колико се осећао усамљено после њихове смрти.

Пут

Бас је испланирао сликовит пут до хосписа, кроз ливаде и канале Фризије, регије на северу Холандије.

„Још се сећам целог тог пута", каже он.

Мајка је седела на задњем седишту, а отац поред њега.

У почетку су разговарали.

Елс је деловала одлучно у погледу еутаназије.

„Моја мајка је била убеђена, била је сигурна да то треба да се уради", каже Бас.

„Али татат је био помало емотиван".

Јан је питао сина да ли раде исправну ствар.

Бас је био затечен, јер је мислио да би његова мајка могла да има недооумице.

„Мама је увек истински уживала у животу", каже он.

„Сећам се да ми је рекла: 'Волела бих да доживим 80, а можда чак и 90 година'".

Али његов отац је већ више од деценије говорио о еутаназији због дугогодишњих болова.

У аутомобилу је Бас уверавао оца да је њихова одлука исправна.

Када се Јан смирио, наставили су вожњу у тишини, слушајући музику и посматрајући пределе кроз које су пролазили.

Месецима пре овог пута, Бас је покушавао да убеди родитеље да одложе одлуку о окончању живота.

„Покушавао сам да их наговорим да живе још мало - зашто да не сачекају зиму или следећу годину?"

Бас је био растрзан.

Иако је сматрао да је одлука његових родитеља да затраже еутаназију исправна, није желео да их изгуби.

„Мој тата је у таквом стању био 10 до 15 година, тако да је вероватно могао да издржи још неколико година.

„Али мислим да би, ако бисмо чекали још годину дана, моја мајка већ почела да има озбиљне проблеме..."

Уколико би Елс одложила подношење захтева за еутаназију, постојала је опасност да њена Алцхајмерова болест узнапредује до те мере да више не би била сматрана способном да самостално донесе одлуку о окончању сопственог живота.

У хоспису

Бас је пронашао место за паркирање.

„Мој отац се опростио од мог аутомобиле.

„Свиђао му се, па је рекао: 'Свака част' и 'хвала'.

„А онда смо ушли у зграду", каже Бас.

„Замислите да то радите, да сте у њиховој кожи - да идете на такав пут и улазите у ту зграду.

„Све је толико нестварно".

Током наредна два сата, чланови породице и пријатељи су долазили и одлазили.

Присећали су се заједничких тренутака и слушали музику.

У једном тренутку, Бас је помислио да све то прекине.

„Имао сам осећај: 'Добро, хајде да идемо... Да уђемо у аутомобил и одвеземо се одавде'", каже он.

„Али нисам желео да покренем било шта што би могло да их наведе да посумњају у њихову одлуку, па сам подржавао цео тај поступак [еутаназије].

„Боље је било да сви остану мирни и да искористимо тај тренутак да се опростимо".

Непосредно пре 10.30, стигли су лекари да Јану и Елс убризгају смртоносну дозу лекова.

Супружници су лежали на болничким креветима, једно поред другог.

И у тим последњим тренуцима, пре него што су изгубили свест, Бас је био сведок блискости његових родитеља.

„У животу сам их можда свега три или четири пута видео да се држе за руке док ходају", каже он.

„Али сада су лежали једно поред другог, држећи се за руке.

„И због тога сам се добро осећао, јер они ово заиста раде заједно".

Првих пола сата после успављивања родитеља, Бас описује као „нешто што је била чињеница" - више нису били живи.

„А онда постанете свесни целе ситуације - то је незамислив осећај".

У хоспису је Бас савладала туга.

Почео је да се сећа дубоку усамљено.

„Туговање је веома, веома дубоко и тешко искуство, а пошто немам браћу ни сестре, заиста сам се осећао потпуно сам", каже он.

Када одрастамо уз оба родитеља, после смрти једног од њих можемо са другим да делимо успомене и тугу.

Али Јан и Елс су отишли заједно.

„Било је као да су ми одсекли ноге", присећа се Бас.

Туга се одразила и на његово физичко здравље.

Четири или пет недеља осећао је мучнину и болове у целом телу.

„Не бих баш препоручио другима овакво искуство", каже он.

„За њих [моје родитеље], можда је то било најбоље решење, али губитак обоје у истом тренутку оставио је на мене веома, веома дубоке последице".

Да ли су Јан и Елс отишли прерано?

За људе у Холандији који планирају да поднесу захтев за еутаназију, посебно за оне који, попут Елс, болују од деменције, избор правог тренутка за окончање живота може да буде веома сложен.

Подаци Регионалних одбора за контролу еутаназије показују следеће:

Осим што морају да докажу да људи неподношљиво пате, лекари морају да процене и да ли су још увек способни да самостално донесу одлуку о томе да желе да умру.

То може да изазове огромну узнемиреност код људи који пате од деменције а размишљају о еутаназији, објашњава др Роземаријн ван Брухем, геријатрица и стручњакиња за медицинску етику у Медицинском центру Еразмус у Ротердаму.

„Размишљају... Сада имам могућност да донесем ту одлуку, али сада је још прерано.

„Међутим, можда ће следећег месеца већ бити прекасно.

„Како онда да одлучим када треба да покренем поступак да би се утврдило да ли испуњавам услове, односно да ли могу да остварим право на еутаназију?

„А ако предуго чекам, да ли ћу пропустити прилику?"

Др ван Брухем каже да њени пацијенти осећају такву стрепњу управо зато што је еутаназија у Холандији законита.

Такође знају да се одобрење за еутаназију у случајевима тешког стадијума деменције издаје веома ретко.

У земљама у којима је еутаназија забрањена, као што је Уједињено Краљевство (УК), људи који имају деменцију могу да се суочавају са бројним тешкоћама, али ретко морају да разматрају овакве одлуке које се тичу живота или смрти као што је то радила Елс.

У разговору за ББЦ 2024. године, Елс ју рекла да она и њен супруг нису могли да чекају јер је постојала могућност да се њена Алцхајмерова болест погорша.

А Јан је био одлучан да умре заједно са Елс.

За ББЦ је рекао да можда одлази прерано, али да је проживео живот и да је његов животни пут био завршен.

Да ли је нешто остало неизговорено?

Јан и Елс су били веома свесни терета који је њихова одлука о окончању живота представљала за њиховог сина.

Бас је присуствовао свим састанцима које су његови родитељи током поступка за одобрење еутаназије одвојено имали са њиховим лекарима.

У породици се отворено разговарало о свему.

Када нам умре неко кога волимо, често осећамо жаљење, нарочито због онога што можда нисмо стигли да им кажемо.

Бас није имао такво искуство.

Два дана пре термина извршења еутаназије у понедељак, 3. јуна, написао им је писмо.

„Било је на око осам страница", каже Бас.

„Касно у суботу увече, два дана пре тог догађаја, отишао сам до кампера.

„Прочитао сам им цело писмо.

„Писао сам о нашем заједничком животу и захвалио им на свему што су учинили за мене".

Јан и Елс су били дубоко дирнути.

И баш као што су ретко показивали нежност једно према другом у јавности, тако обично нису отворено показивали осећања према њиховом сину.

„Осећате да вас воле, али то показују делима, а не толико речима или загрљајима", каже Бас.

„Мама ме је [грлила] чешће откако је оболела од деменције, али тата никада није - никада ме није загрлио".

То се променило те последње суботње вечери у камперу - Јан је загрлио Баса.

„Учинио је то пошто сам прочитао писмо.

„Можда је то био један од најлепших тренутака.

„Све је било речено".

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk