Zašto su nekim ljudima dovoljna samo četiri sata sna

Otkako zna za sebe, Ejmi Pju Bernard nije bilo potrebno mnogo sna.

Na spavanje sada obično ide oko 22 časa, a budi se oko 4.30.

„Potpuno sam budna. Ne mogu da ostanem u krevetu", kaže.

Ponekad Bernard, profesorka imunologije na Univerzitetu Kolorada u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), ne uspeva odmah da zaspi i tada spava svega pet sati.

Možda je najzanimljivije što i narednog dana uglavnom oseća da je puna energije.

Prošeta psa, naporno odvežba sat vremena u teretani, sat i po radi njen posao i sve obavi pre osam sati ujutru.

Njeni prijatelji su zapanjeni sposobnošću da toliko toga postigne uz tako malo sna.

Međutim, u Ejminoj porodici je to sasvim uobičajeno, jer istu sposobnost imaju i njen otac i brat.

Naravno, većini nas potrebno je više sna.

Prosečnom odraslom čoveku starosti od 26 do 64 godine potrebno je između sedam i devet sati sna tokom svaka 24 časa, utvrdila je američka Nacionalna fondacija za san.

Zašto se potrebe ljudi za snom toliko razlikuju dugo je bila naučna zagonetka.

Međutim, poslednjih nekoliko godina naučnici su otkrili brojne načine na koje genetika utiče na dužinu sna: od retkih genetskih mutacija koje nose ljudi poput Bernard, do stotina mnogo češćih genetskih varijanti.

Evo objašnjenja zašto neki ljudi mogu sasvim dobro da funkcionišu uz veoma malo sna.

Ova saznanja bi u budućnosti mogla da pomognu da se zaštite ljudi koji ne spavaju dovoljno.

Pogledajte kako melatonin, 'hormon mraka' reguliše spavanje

Prve naznake

Bernard je 2019. saznala verovatni razlog njene neobične sposobnosti da funkcioniše uz malo sna.

Istraživački tim Univerziteta Kalifornije u San Francisku otkrio je genetsku mutaciju povezanu sa dužinom sna kod ljudi.

Ljudi sa tom mutacijom su odlazili na spavanje u uobičajeno vreme, ali su se budili veoma rano i često spavali svega četiri do šest i po sati tokom noći.

Posle slanja uzorka krvi istraživačkom timu, Bernard je saznala da i ona ima istu mutaciju.

To je retka nasledna osobina ili prirodno kratak san.

Kasnije je otkriveno još nekoliko mutacija povezanih sa ovim stanjem.

Jedna od najvećih misterija u vezi sa ovim stanjem je činjenica da ljudi koji ga imaju, iako spavaju veoma kratko, „funkcionišu sasvim normalno", kaže Jing-Hui Fu, glavna istraživačica tima, molekularna biološkinja.

Tačan razlog se još utvrđuje.

Postoje zanimljivi dokazi da genetske varijante povezane sa ovim stanjem možda ne uzrokuju samo kratak san, već i štite one koji malo spavaju od negativnih posledica nedostatka sna.

Na primer, jedna od tih posledica je slabljenje pamćenja.

U eksperimentu iz 2019. godine, koji je predvodila Fu, istraživači su kod miševa izazvali mutaciju povezanu sa ovim stanjem.

Utvrđeno je da miševi, koji su imali odgovarajuću genetsku varijantu, ne samo da su spavali kraće, već su izgleda imali i određenu zaštitu od poremećaja pamćenja.

Drugo istraživanje pokazalo je da su miševi sa nekom od ovih varijanti imali manju verovatnoću da razviju oblik Alchajmerove bolesti karakterističan za ove životinje.

Farmaceutske nade

Istraživanja u ovoj oblasti se još sprovode, napominje Fu.

Poslednjih nekoliko godina raste interesovanje za mogućnosti primene saznanja o ovim genetskim varijantama za pomoć ljudima.

Farmaceutska industrija se nada da bi otkrića o ljudima, kojima je prirodno potrebno veoma malo sna, jednog dana mogla da dovedu do razvoja lekova za lečenje poremećaja sna ili, na primer, za pomoć pripadnicima vojske da funkcionišu uz manje sna.

Da bi se ostvarilo, naučnici moraju ne samo da utvrde da li ove genetske varijante štite ljude kojima je prirodno potrebno malo sna od negativnih posledica nedovoljnog spavanja, već i da precizno razumeju kako se to događa.

Bez tih saznanja mogli bi da razviju lek koji izaziva neočekivana neželjena dejstva.

„Morate da razumete kako to funkcioniše", kaže Fu.

„Ne želite da spavate manje, a da onda, posle 10, pet ili 20 godina, dobijete Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest ili rak", dodaje.

Iako su genetske mutacije povezane sa prirodno kratkim snom, one su samo mali deo onoga što može da utiče na dužinu našeg sna.

Procenjuje se da genetika određuje između 30 do 65 odsto dužine sna, što znači da može da objasni do čak 65 odsto razlika u dužini spavanja.

Do sada je identifikovano nekoliko stotina različitih delova genoma koji utiču na dužinu sna.

Kod prosečnog čoveka, genetske razlike mogle bi da objasne razliku od oko 20 minuta u dužini sna, ukazuju genetičarka Izabel Ostin-Cimerman i njen istraživački tim sa Kraljevskog koledža u Londonu.

Međutim, još uvek nije sprovedeno mnogo istraživanja o tome koje od ovih češćih genetskih varijanti mogu da pomognu da se ljudi zaštite od posledica kratkog sna.

Ali, dokaze o jednoj varijanti je pronašla nedavna studija, koju je predvodila Kjara Petroselini, akušerka i ginekološkinja na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

Istraživački tim je proučavao genetske karakteristike 343 porodilje sa bipolarnim poremećajem.

Genetska predispozicija svake žene za prirodno kraćim snom je procenjena na osnovu prisustva mutacija za koje se pretpostavljalo da imaju određeni uticaj na dužinu spavanja.

Žene koje su imale najveću genetsku predispoziciju da kratko spavaju su imale upola manji rizik od razvoja postporođajne psihoze u poređenju sa ženama kod kojih je ta predispozicija bila najmanja.

Isti obrazac uočen je i u pogledu nesanice.

Potrebna su dodatna istraživanja, ali je moguće da su ovi ljudi još ranije u životu razvili veću otpornost na poremećaje sna, kažu istraživači.

To možda ublažava uticaj isprekidanog i poremećenog sna na njihovo raspoloženje u postporođajnom periodu.

Nažalost, genetska predispozicija za kratak san, međutim nije uvek dobra za zdravlje.

Istraživanje Ostin-Cimerman i njenog tima sprovedeno je na znatno većoj populaciji, koja nije obuhvatila isključivo majke sa bipolarnim poremećajem.

Ono je pokazalo da su genetske varijante vezane sa kraćim snom povezane sa većim rizikom od nesanice i osećaja umora.

Ove genetske varijante povezane su i sa različitim psihičkim i fizičkim zdravstvenim stanjima.

Među njima su poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD), simptomi depresije i dijabetes tipa 2.

To ne znači nužno da kratak san ili genetska predispozicija da se kraće spava uzrokuju ova stanja, već da genetska sklonost ka kraćem snu ne pruža uvek zaštitu od ovih zdravstvenih rizika.

Varljiv osećaj da je sve u redu

Situaciju dodatno komplikuje činjenica da čak ni oni koji veruju da sasvim dobro funkcionišu posle malo sati sna, ne mogu uvek najbolje da procene sopstvene sposobnosti.

Jedno istraživanje, na primer, pokazalo je da su se rezultati zdravih odraslih ljudi na različitim testovima kognitivnih sposobnosti neprestano pogoršavali kada im se vreme provedeno u krevetu ograničavalo na svega četiri ili šest sati tokom noći.

Ipak, posle dve nedelje, učesnici istraživanja procenjivali su da su samo „blago" pospani.

Sposobnosti postepeno slabe, ali istovremeno ljudi su manje svesni tog pogoršanja, kaže Hans van Dongen, naučnik koji proučava san u Centru za istraživanje sna i radnih sposobnosti pri Državnom univerzitetu Vašingtona.

Ipak, tačno je da je nekim ljudima potrebno manje sna nego drugima.

Drugo istraživanje koje je sproveo sam van Dongen pokazalo je da su neki ljudi otporniji na nedostatak sna.

To ne znači da je razumevanje ovih razlika mnogo složenije od prostog pitanja koliko sati neko spava ili kako se oseća narednog dana.

Dugoročno gledano, genetska otkrića, poput onih do kojih su došle Ostin-Cimerman i Fu, mogla bi da pomognu da se utvrdi koji su to ljudi koji zaista dobro funkcionišu uz malo sna.

Mogla bi da pomognu da se izdvoje ljudi koji se možda osećaju sasvim dobro, ali su i dalje izloženi većem riziku od narušavanja kognitivnih i drugih sposobnosti.

Ova istraživanja bi na kraju mogla da dovedu do razvoja lekova koji bi ljudima koji malo spavaju pomogli da ojačaju otpornost na posledice nedostatka sna, nadaju se naučnici.

Najnovija saznanja mogu da pomognu ljudima da razumeju zbog čega imaju određene obrasce spavanja.

Saznanje da ima jednu od genetskih varijanti povezanih sa prirodno kratkim snom donelop je određeno olakšanje, kaže Bernard.

Kao naučnica, već je znala da ima prirodnih razlika među ljudima, u koje spadaju i potrebe za snom.

Oduvek je cenila dodatno vreme koje joj omogućava da ranije počne da obavlja radne obaveze, naročito dok njen suprug i deca još čvrsto spavaju.

Uprkos tome, Bernard se pitala da li ona ne zna kako da se opusti ili je njena nemogućnost da duže spava znak da je preuzela previše obaveza.

„Sada imam odgovor", kaže Bernard.

„Znam da sam genetski jednostavno takva i moram to da prihvatim."

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk