Зашто су неким људима довољна само четири сата сна

Откако зна за себе, Ејми Пју Бернард није било потребно много сна.

На спавање сада обично иде око 22 часа, а буди се око 4.30.

„Потпуно сам будна. Не могу да останем у кревету", каже.

Понекад Бернард, професорка имунологије на Универзитету Колорада у Сједињеним Америчким Државама (САД), не успева одмах да заспи и тада спава свега пет сати.

Можда је најзанимљивије што и наредног дана углавном осећа да је пуна енергије.

Прошета пса, напорно одвежба сат времена у теретани, сат и по ради њен посао и све обави пре осам сати ујутру.

Њени пријатељи су запањени способношћу да толико тога постигне уз тако мало сна.

Међутим, у Ејминој породици је то сасвим уобичајено, јер исту способност имају и њен отац и брат.

Наравно, већини нас потребно је више сна.

Просечном одраслом човеку старости од 26 до 64 године потребно је између седам и девет сати сна током свака 24 часа, утврдила је америчка Национална фондација за сан.

Зашто се потребе људи за сном толико разликују дуго је била научна загонетка.

Међутим, последњих неколико година научници су открили бројне начине на које генетика утиче на дужину сна: од ретких генетских мутација које носе људи попут Бернард, до стотина много чешћих генетских варијанти.

Ево објашњења зашто неки људи могу сасвим добро да функционишу уз веома мало сна.

Ова сазнања би у будућности могла да помогну да се заштите људи који не спавају довољно.

Погледајте како мелатонин, 'хормон мрака' регулише спавање

Прве назнаке

Бернард је 2019. сазнала вероватни разлог њене необичне способности да функционише уз мало сна.

Истраживачки тим Универзитета Калифорније у Сан Франциску открио је генетску мутацију повезану са дужином сна код људи.

Људи са том мутацијом су одлазили на спавање у уобичајено време, али су се будили веома рано и често спавали свега четири до шест и по сати током ноћи.

После слања узорка крви истраживачком тиму, Бернард је сазнала да и она има исту мутацију.

То је ретка наследна особина или природно кратак сан.

Касније је откривено још неколико мутација повезаних са овим стањем.

Једна од највећих мистерија у вези са овим стањем је чињеница да људи који га имају, иако спавају веома кратко, „функционишу сасвим нормално", каже Јинг-Хуи Фу, главна истраживачица тима, молекуларна биолошкиња.

Тачан разлог се још утврђује.

Постоје занимљиви докази да генетске варијанте повезане са овим стањем можда не узрокују само кратак сан, већ и штите оне који мало спавају од негативних последица недостатка сна.

На пример, једна од тих последица је слабљење памћења.

У експерименту из 2019. године, који је предводила Фу, истраживачи су код мишева изазвали мутацију повезану са овим стањем.

Утврђено је да мишеви, који су имали одговарајућу генетску варијанту, не само да су спавали краће, већ су изгледа имали и одређену заштиту од поремећаја памћења.

Друго истраживање показало је да су мишеви са неком од ових варијанти имали мању вероватноћу да развију облик Алцхајмерове болести карактеристичан за ове животиње.

Фармацеутске наде

Истраживања у овој области се још спроводе, напомиње Фу.

Последњих неколико година расте интересовање за могућности примене сазнања о овим генетским варијантама за помоћ људима.

Фармацеутска индустрија се нада да би открића о људима, којима је природно потребно веома мало сна, једног дана могла да доведу до развоја лекова за лечење поремећаја сна или, на пример, за помоћ припадницима војске да функционишу уз мање сна.

Да би се остварило, научници морају не само да утврде да ли ове генетске варијанте штите људе којима је природно потребно мало сна од негативних последица недовољног спавања, већ и да прецизно разумеју како се то догађа.

Без тих сазнања могли би да развију лек који изазива неочекивана нежељена дејства.

„Морате да разумете како то функционише", каже Фу.

„Не желите да спавате мање, а да онда, после 10, пет или 20 година, добијете Алцхајмерову или Паркинсонову болест или рак", додаје.

Иако су генетске мутације повезане са природно кратким сном, оне су само мали део онога што може да утиче на дужину нашег сна.

Процењује се да генетика одређује између 30 до 65 одсто дужине сна, што значи да може да објасни до чак 65 одсто разлика у дужини спавања.

До сада је идентификовано неколико стотина различитих делова генома који утичу на дужину сна.

Код просечног човека, генетске разлике могле би да објасне разлику од око 20 минута у дужини сна, указују генетичарка Изабел Остин-Цимерман и њен истраживачки тим са Краљевског колеџа у Лондону.

Међутим, још увек није спроведено много истраживања о томе које од ових чешћих генетских варијанти могу да помогну да се људи заштите од последица кратког сна.

Али, доказе о једној варијанти је пронашла недавна студија, коју је предводила Кјара Петроселини, акушерка и гинеколошкиња на Универзитетском колеџу у Лондону.

Истраживачки тим је проучавао генетске карактеристике 343 породиље са биполарним поремец́ајем.

Генетска предиспозиција сваке жене за природно краћим сном је процењена на основу присуства мутација за које се претпостављало да имају одређени утицај на дужину спавања.

Жене које су имале највећу генетску предиспозицију да кратко спавају су имале упола мањи ризик од развоја постпорођајне психозе у поређењу са женама код којих је та предиспозиција била најмања.

Исти образац уочен је и у погледу несанице.

Потребна су додатна истраживања, али је могуће да су ови људи још раније у животу развили већу отпорност на поремећаје сна, кажу истраживачи.

То можда ублажава утицај испрекиданог и поремећеног сна на њихово расположење у постпорођајном периоду.

Нажалост, генетска предиспозиција за кратак сан, међутим није увек добра за здравље.

Истраживање Остин-Цимерман и њеног тима спроведено је на знатно већој популацији, која није обухватила искључиво мајке са биполарним поремећајем.

Оно је показало да су генетске варијанте везане са краћим сном повезане са већим ризиком од несанице и осећаја умора.

Ове генетске варијанте повезане су и са различитим психичким и физичким здравственим стањима.

Међу њима су поремећај пажње са хиперактивношћу (АДХД), симптоми депресије и дијабетес типа 2.

То не значи нужно да кратак сан или генетска предиспозиција да се краће спава узрокују ова стања, већ да генетска склоност ка краћем сну не пружа увек заштиту од ових здравствених ризика.

Варљив осећај да је све у реду

Ситуацију додатно компликује чињеница да чак ни они који верују да сасвим добро функционишу после мало сати сна, не могу увек најбоље да процене сопствене способности.

Једно истраживање, на пример, показало је да су се резултати здравих одраслих људи на различитим тестовима когнитивних способности непрестано погоршавали када им се време проведено у кревету ограничавало на свега четири или шест сати током ноћи.

Ипак, после две недеље, учесници истраживања процењивали су да су само „благо" поспани.

Способности постепено слабе, али истовремено људи су мање свесни тог погоршања, каже Ханс ван Донген, научник који проучава сан у Центру за истраживање сна и радних способности при Државном универзитету Вашингтона.

Ипак, тачно је да је неким људима потребно мање сна него другима.

Друго истраживање које је спровео сам ван Донген показало је да су неки људи отпорнији на недостатак сна.

То не значи да је разумевање ових разлика много сложеније од простог питања колико сати неко спава или како се осећа наредног дана.

Дугорочно гледано, генетска открића, попут оних до којих су дошле Остин-Цимерман и Фу, могла би да помогну да се утврди који су то људи који заиста добро функционишу уз мало сна.

Могла би да помогну да се издвоје људи који се можда осећају сасвим добро, али су и даље изложени већем ризику од нарушавања когнитивних и других способности.

Ова истраживања би на крају могла да доведу до развоја лекова који би људима који мало спавају помогли да ојачају отпорност на последице недостатка сна, надају се научници.

Најновија сазнања могу да помогну људима да разумеју због чега имају одређене обрасце спавања.

Сазнање да има једну од генетских варијанти повезаних са природно кратким сном донелоп је одређено олакшање, каже Бернард.

Као научница, већ је знала да има природних разлика међу људима, у које спадају и потребе за сном.

Одувек је ценила додатно време које јој омогућава да раније почне да обавља радне обавезе, нарочито док њен супруг и деца још чврсто спавају.

Упркос томе, Бернард се питала да ли она не зна како да се опусти или је њена немогућност да дуже спава знак да је преузела превише обавеза.

„Сада имам одговор", каже Бернард.

„Знам да сам генетски једноставно таква и морам то да прихватим."

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk