Милијарду оброка дневно: Како да бацамо мање хране

„Протеклих седам година почела сам више да обраћам пажњу кад купујем храну, доносим кући само онолико колико ћемо ја и људи које храним појести“, каже турска списатељица и ауторка интернет садржаја Церен Озкан.

Од 2019. године, она живи животним стилом званим „нула отпада“, што значи да смањује количину свега што баца, а храна је велики саставни део тога.

„Селидба уме да буде тешка, зато што вам треба времена да успоставите нову рутину.

„Болести или празници такође нарушавају ствари, али иначе је то постало природан део свакодневног живота за мене“, каже она.

Свет баца више од милијарде тона хране сваке године, према извештају Програма Уједињених нација за животну средину (УНЕП) из 2024. године, упркос томе што 645 милиона људи у свету гладује.

Први пут ове године, zero waste (нула отпада), што покрива и храну, биће стављено под јарку светлост рефлектора као једна од приоритетних тема на климатском самиту УН-а ЦОП31 који се одржава овог месеца у Анталији, у Турској.

Озкан поздравља новонасталу пажњу, али је и даље сумњичава.

„Волела бих да се покаже да грешим, али свест о томе мора да буде пропраћена конкретним делима и одговорношћу.“

Њена забринутост одсликава шире изазове у свету.

Само је 30 земаља до сада ставила губитак и/или бацање хране у националне планове за климатску акцију.

„Надамо се да ће овај политички тренутак око спречавања бацања хране помоћи да много више земаља интегрише то у властите националне климатске стратегије“, каже Клементина О'Конор, која предводи УНЕП-ов рад на урбаним системима хране и отпада.

Колико хране баци просечан човек?

Према УНЕП-у, просечна особа баци 79 килограма хране сваке године код куће, што је еквивалентно најмање милијарду оброка бачених широм света сваки дан.

То чини домаћинства највећим извором проблема (60 одсто), док их следе услужне делатности као што су ресторани и школске мензе (28 одсто) и малопродаја (12 одсто).

Храна се баца на нивоу малопродаје, ресторана и домаћинстава, док се губитак хране односи на оно што је изгубљено раније у ланцу снабдевања, између жетве и малопродаје.

„Америка је један од највећих произвођача бачене хране“, каже докторка Лиз Гудвин, виша научна сарадница за губитак и отпад хране Светском институту за ресурсе (WРИ).

„Неке земље на Блиском истоку такође бацају много хране, што је једнако изненађујуће зато што увозе много хране.“

Али Гудвин упозорава да је тешко упоредити земље прецизно због недостатка поузданих података.

Један од неочекиванијих налаза из УНЕП-овог истраживања јесте колико је доследно бацање хране у домаћинствима по континентима.

„Претходни наратив гласио је да је бацање хране проблем земаља са високим примањима, а да је губитак хране проблем земаља са ниским примањима, али подаци показују да то напросто није тако“, каже О'Конор.

„То је светски проблем.“

Било да се ради о дугим радним сменама или одговорности за одгајање деце, многи фактори који стоје иза бацања хране необично су слични широм света, каже она.

Али у топлијим земљама, ограничени приступ хлађењу и хладном складиштењу може да значи да се тамо храна брже квари.

Зашто је бацање хране толико лоше за планету?

Губитак хране и отпад чине од осам до 10 одсто светских емисија гасова ефекта стаклене баште, према подацима УН-а.

Због тога је смањење бацања хране на половину до 2030. године један од Циљева одрживог развоја УН-а.

Кад храна трули на депонијама без кисеоника, она производи метан, снажан гас ефекта стаклене баште.

Он је „84 пута снажнији од угљен диоксида у периоду од 20 година“, каже О'Конор.

Смањење бацања хране, стога, може да има „веома рапидне последице“ по напоре да се ублаже климатске промене.

Узгој хране такође захтева огромне количине земљишта и воде, као и енергије и других ресурса.

Кад се храна баца, бацају се и ти ресурси, што доприноси губитку биодиверзитета.

Смањење губитка хране и отпада може да повећа количину доступне хране, што може да спусти цену хране и учини је доступнијом, тврди О'Конор.

Како могу да смањим бацање хране код куће?

Климатске промене могу понекад да делују као превелик проблем, каже О'Конор, али ово је област у којој појединци могу да начине опипљиву разлику.

Пројекат Дродаун, америчка непрофитна организација усредсређена на научна решења за климатске промене, идентификује смањење губљења и бацања хране као климатску акцију број један коју можемо сами да предузмемо, каже она.

Гудвин се слаже с тим, рекавши да једноставне промене у свакодневним навикама могу да помогну.

Добар почетак за то је састављање списка за куповину, као и разумевање етикета „најбоље пре“ и „користите до“.

Суштина ознаке „најбоље пре“ је у квалитету уместо у безбедности: после тог датума, храна може да изгуби део укуса или текстуре, али је генерално гледано и даље безбедна за употребу.

„Велики број људи баца ствари којима је истекао рок и то је трагедија“, каже Гудвин.

Заговорници одрживости из читавог света имају властите савете како смањити бацање хране код куће.

Шарлот Брум Бези, инфлуенсерка нултог отпада из Мексико Ситија, препоручује коришћење вештачке интелигенције за израчунавање колико хране вам је потребно за сваки оброк током недеље.

Да бисте се у то уверили на суровом примеру, каже она, штиклирајте све што сте употребили са рачуна из куповине, а потом израчунајте колико новца је отишло на храну коју сте бацили.

Уме да буде „срцепарајуће“, каже она, али увек функционише.

Рахаф Алимони, творац замене за кафу од коштица урми, сугерише да издвојите специјалну полицу у фрижидеру за старију храну и да је искористите пре него што купите нову.

„Ако имате много поврћа и осећате да ће се покварити, стрпајте их све у блендер и направите најукуснији сос.“

Дарат Хунчамлонг, суоснивач бара усредсређеног на одрживост у Бангкоку, избегава придржавање „строгим рецептима“ и уместо тога се прилагођава оброцима заснованим на састојцима који су му доступни.

Озкан каже да замрзава љуске од поврћа, потом их кува у води.

„Кад се то охлади, употребим воду за моје биљке и компостирам остатке љуски.“

Погледајте видео: Шта је зеро wасте (нула отпада)

Које земље остварују напредак?

Јапан је једина земља за коју УНЕП зна да је постигла циљ УН-а од преполовљавања бацања хране у свим домаћинствима и пословним ланцима снабдевања, каже О'Конор.

Она приписује овај напредак мешавини кампање јавне свести, захтеву пријављивања фирми и сарадњи између јавног и приватног сектора.

Јапан је једина земља за коју УНЕП зна да је постигла циљ УН-а од преполовљавања бацања хране у свим домаћинствима и пословним ланцима снабдевања, каже О'Конор.

Она приписује овај напредак мешавини кампање јавне свести, захтеву пријављивања фирми и сарадњи између јавног и приватног сектора.

Велика Британија је такође смањила бацање хране за 22 одсто, углавном спајањем фирми широм ланца снабдевања храном како би идентификовала где долази до бацања и заједничким радом на његовом смањењу.

Овај приступ је у међувремену усвојен и у земљама као што су Јужноафричка Република, Индонезија, Мексико и Бразил.

Али упркос напретку у неким областима, свет још није на путу да оствари целокупни циљ.

„Нема шансе да ћемо успети да преполовимо бацање хране до 2030. године“, каже Гудвин.

Она каже да су фирме оствариле веће напретке од влада, са многим великим компанијама за производњу хране које су сада зацртале себи циљеве и увеле програме за смањење отпада.

Али она верује да владе морају да ураде више на охрабривању фирми да мере и пријављују отпад хране, за шта мисли да ће помоћи у јачању конкуренције и довести до побољшања.

Стручњаци кажу да хватање у коштац са отпадом од хране захтева акцију широм светског систем прехране, али и појединци могу да помогну кроз изборе које праве код куће.

„На нама је кад се све сабере и одузме да ли ћемо или нећемо нешто бацити“, каже Гудвин.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk