Зашто имамо паранормална искуства

Од древних месопотамских прича о духовима о којима треба да брину њихови живи сродници, па све до „Божићне приче" Чарлса Дикенса, људи већ вековима приповедају о духовима.

Али зашто смо још увек њима фасцинирани?

Кристин Симондс-Мур, психолошкиња и професорка на Универзитету Западне Џорџије у Сједињеним Америчким Државама (САД), каже да људи несумњиво доживљавају искуства за која верују да су паранормална.

Тај израз се углавном користи за описивање појава које наука за сада не може да објасни.

„Та искуства су стварна на субјективном нивоу... и могу да имају огроман утицај на људе", каже она.

Међутим, то не значи да имају натприродно порекло.

„Измењено стање свести"

Симондс-Мур каже да када људи доживљавају нешто што сматрају паранормалним, у мозгу могу да се одвијају различити процеси.

Једно од могућих објашњења повезано је са такозваном хипнагогијом, прелазним стањем између будности и сна.

„Многа од ових искустава јављају се када се људи налазе у благо измењеном стању свести", каже Симондс-Мур.

У том стању, граница између унутрашњих представа и спољашњих чулних опажаја може да буде нејасна, због чега их је тешко разликовати. У овом стању такође може да дође до парализе сна.

Према процени научног рада из 2011. године, ово стање искусило је 7,6 одсто опште популације.

У студији, објављеној у стручном часопису Sleep Medicine Reviews, коришћени су подаци међународног узорка испитаника, који није обухватио студенте нити људе који имају психијатријске поремећаје.

Парализа сна се јавља када се „тело пробуди, али мозак не", каже Крис Френч, професор на Голдсмит колеџу Универзитета у Лондону.

Он је основао Јединицу за психолошка истраживања и проучавања искустава која делују паранормално.

Парализа сна повезана је са многим симптомима, међу којима је и снажан осећај нечијег присуства у просторији.

„Чак и ако у просторији не видите нити чујете било шта друго, имате осећај као да је нешто ту", каже Френч.

Током парализе сна могу да се јаве и веома изражене халуцинације, које подразумевају и телесне сензације.

„То може да буде јако застрашујуће", каже Френч.

„Али то је халуцинација. То није стварно".

Стручњаци сматрају да паранормална искуства могу да буду повезана и са пареидолијом, односно склоношћу ка препознавању познатих облика или ликова у обичним и случајним појавама и стварима.

„Због начина на који функционише наш видни систем, сасвим је могуће да крајичком ока угледамо нешто и то погрешно протумачимо као нешто што личи на лице, иако то заправо није лице", каже Родни Шмалц, професор на Универзитету Мекјуан у канадском Едмонтону.

Симондс-Мур каже да смо још склонији томе да уочавамо такве обрасце када смо под стресом.

Неки психолози сматрају да осећај нечијег присуства када смо сами може да буде повезан и са феноменом који је познат као дисоцијација.

Симондс-Мур објашњава да се дисоцијација јавља када се поједини аспекти сопственог бића доживљавају као одвојени или отуђени од сопственог искуства или околине.

Она објашњава да на једном крају спектра овај феномен може да се јави током периода изузетно снажног стреса, на пример после саобраћајне незгоде, када неко има осећај да се „одваја од самог себе".

Међутим, дисоцијација може да се јави и у свакодневном животу, на пример када неку познату радњу обављамо на режиму „аутопилота", као што је вожња аутомобила на путу до куће.

Када је реч о осећају нечијег присуства, могуће је да човек доживљава неки аспект самог себе, „али као неког другог бића", каже Симондс-Мур.

Она додаје да су оваква дисоцијативна стања вероватнија током периода стреса или недостатка сна.

Поједина истраживања указују на повезаност пријављених паранормалних искустава и психолошке особине познате као транслиминалност.

Овај психолошки концепт, који је увео аустралијски психолог Мајкл Талборн, који се бавио парапсихологијом, дефинише се као преосетљивост на психолошки материјал (слике, идеје, утицаје, и перцепције) који потиче из несвесног и/или спољашњег окружења.

Симондс-Мур каже да се овај концепт најбоље процењује помоћу упитника.

Људи који на њему постижу више резултате обично су „веома креативни, имају богату машту и склони су фантазирању", и већа је вероватноћа да их „уметност или музика дубоко дирну", као и да „памте њихове снове и да у њима проналазе значење", каже професорка.

Такви људи, додаје она, су такође склонији да имају осећај присуства неког или нечег невидљивог.

Они такође могу да имају синестезију - неуролошко и перцептивно стање у којем стимулација једног чула (или когнитивног пута) спонтано изазива доживљај у другом чулу.

На пример, када човек који има синестезију угледа ружичасту боју може несвесно да створи асоцијацију да је ружичаста боја руже, а затим да стекне утисак да осећа њихов мирис, објашњава Симондс-Мур.

Она указује да би код неких људи ово искуство које подразумева преплитање чулних доживљаја, могло да објасни поједине паранормалне доживљаје.

Међутим, психолошки феномени нису једино могуће објашњење.

Улога окружења

Нека места су „сама по себи сабласнија" од других, каже Френч.

„Ако се из простора са јаким осветљењем пређе у простор са слабим осветљењем, људи обично постају мало напетији, осец́ају одређену нелагодност када уђу у такве просторе", објашњаава он.

Међутим, други фактори у окружењу су нешто сложенији.

Један од њих је присуство инфразвука, односно механичког таласа чија фреквенција је нижа од 20 херца, које људско уво не може да осети.

Инфразвук настаје под утицајем различитих извора, као што су машине, саобраћај, па чак и водоводне и грејне инсталације, нарочито у старијим зградама.

Инфразвук не можемо свесно да чујемо, али то не значи да нема утицај на нас, каже Шмалц.

Он је спровео истраживање које је показало да присуство инфразвука доводи до благог пораста нивоа кортизола, хормона повезаног са стресом, у пљувачки учесника.

Присуство инфразвука било је повезано и са њиховим појачаним осећајем раздражљивости.

Повезаност инфразвука и паранормалних искустава предмет је расправа, а истраживање које је спровео и сам Френч није пронашло доказе о таквој вези.

Шмалц је сагласан да само присуство инфразвука није довољно да изазове паранормално искуство, али сматра да би оно могло да буде „мали део слагалице", нарочито зато што се психолошки феномени, попут пареидолије, често појачавају у стању анксиозности.

Једно је бити анксиозан или имати утисак опажања нечега, али шта нас наводи да то нешто припишемо натприродним силама?

Истина или опстанак

Неки сматрају да би одговор могао да се крије у нашој еволуцији.

„Створени смо за преживљавање, а не за спознавање истине", каже фолклористкиња Дебора Хајд, која проучава зашто људи верују у натприродне појаве.

„Велики део наших когнитивних и чулних система заправо је усмерен на наш опстанак, а не на то да спознамо пуну истину о некој ситуацији".

У прошлости нам је можда пружало еволутивну предност то што смо одмах претпостављали најгори могући сценарио, на пример, да сенку тумачимо као предатора или необјашњив звук као могућу претњу.

Уз то, људи имају когнитивну пристрасност познату као детекција (субјекта) деловања, или склоност да претпостављају да иза нејасних звукова, покрета или догађаја стоји свесни субјект који делује са намером, објашњава Хајд.

То значи да, када доживимо нешто необично, „по правилу претпостављамо да је то изазвао неко или нешто што поседује свест, имајући притом одређене намере према нама", каже Френч.

„Није велики корак одатле до идеје да можда постоје такве врсте претњи и да те претње понекад могу бити невидљива бића различитих врста", додаје он.

Пристрасност потврђивања такође може да буде од помоћи за објашњење зашто људи необична искуства приписују натприродним узроцима.

Хајд каже да иако се конкретна веровања разликују од културе до културе, чини се да су религија и сујеверје „уграђени у наш софтвер".

„Ако већ имате систем веровања који полази од претпоставке да духови заиста постоје, онда није неразумно рећи: 'Па ето, то је објашњења'", каже Френч.

На то би могла да утиче и чињеница да људи можда желе да верују у постојање духова.

„Када постоји нешто за шта већ верујемо да је истинито или бисмо желели да буде истинито, више пажње посвећујемо доказима који наизглед потврђују такво уверење", каже Френч.

„[Духови] представљају вид доказа да живот постоји и после смрти.

„Зато, ако желимо да верујемо у загробни живот, бићемо отворенији и за могућност да духови заиста постоје".

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk