'Московска правила': У надреалном свету западних дипломата у ратно доба у Русији

Актуелни и бивши изасланици говоре за ББЦ о страховима и фрустрацији током покушаја да обављају свој посао у Москви.

Под непрестаним надзором, изоловани и све одсеченији од земље коју су послати да разумеју, западне дипломате у Москви покушавају да одрже амбасаде функционалним - и дипломатију у животу - док се односи са Русијом кваре, а рат упорно продужава.

Крајем лета 2022. године, један европски дипломата је слетео на московски аеродром Внуково да преузме дужност као амбасадор његове земље.

Није очекивао лак почетак.

После руске инвазије на Украјину, односи Москве са западним земљама су се распали; током тих месеци, контакти су углавном били сведени на размену протестних нота и протеривање дипломата.

Упркос овоме, нови амбасадор није одбио наименовање, верујући да је одржавање канала за комуникацију са Кремљем посебно важно у ратна времена.

„Одлучио сам да се жртвујем за тим“, објашњава он.

Оставивши породицу код куће, отпутовао је за Москву.

Чим је стигао, власти су га обавестиле да има две недеље да подели отказе већини локалног особља.

Особље амбасаде већ је било смањено непосредно пре његовог доласка, јер је неколико дипломата протерано из Русије из одмазде за слична протеривања руских дипломата.

„Веома топао дочек“, рекао је дипломата иронично (пристао је да говори о раду у Русији само под условом да остане анониман).

Последично, нови амбасадор се затекао како ради буквално сам у амбасади која је претходно упошљавала на десетине људе; у оно време, особље је чинио још само један дипломата.

„Осећао сам се изузетно усамљено“, каже он.

Количина посла такође је била исцрпљујућа.

Убрзо након доласка дипломате, Владимир Путин је наредио анексију украјинских региона и најавио националну делимичну мобилизацију, изазвавши егзодус младих људи способних за војску из Русије.

Анализирање таквих судбоносних догађаја у земљи домаћину једна је од примарних дужности једног дипломате.

Амбасадор је морао да сакупља информације о развоју ситуације скоро без икакве помоћи — „појачање“ од куће стизало је тек за месец дана због проблема са добијањем виза.

Услови које је описао амбасадор можда делују као екстремни за једног дипломату његовог ранга.

Али од зиме 2022. године, они су постали реалност за скоро свакога послатог у Москву да заступа земље које је Русија означила као „непријатељске“.

'Очекујте прислушкиваче, очекујте камере'

У интервјуу из 2026. године, Кенет Деклева, бивши виши лекар-дипломата при америчком Стејт департменту, рекао је да дипломате послате у Москву често доживљавају веће нивое стреса од оних који служе у зонама сукоба или на местима са већом стопом криминала.

„Бити у амбасадор у Русији је вероватно најтеже задужење моје каријере“, признаје Лин Трејси, која је 2023. године постала прва жена у историји која је служила као амерички амбасадор у Русији држећи тај положај све до пензионисања 2025. године.

Током њене 30-годишње каријере, поред Русије, Трејси је радила у Јерменији, неколико централноазијских земаља и у Пакистану, где је преживела оружани напад 2008. године.

А опет, обављање посла у Пешавару, чак и под сталном физичком претњом, показало се лакшим.

„Тамо сам се осећала да су ствари још увек под мојом контролом“, присећа се ова дипломаткиња.

„Многе ствари биле су у оквирима наше моћи да их ублажимо. Оно што је Москву учинило тежом је високи ниво неизвесности.“

Главни извор ове неизвесности, према речима Трејси и других дипломата који раде у Москви, био је сталан притисак руске контраобавештајне службе.

Неколико њих је пристало да разговара о овоме само под условом да остану анонимни како би заштитили колеге које још раде у Русији.

Дипломате послате у Москву одувек су се суочавале са екстремним притиском безбедносних служби, познатијих у Русији као „силовики“ („људи од силе“).

Током совјетске ере, агенти КГБ надзирали су странце који раде у амбасадама користећи „шпијунску прашину“, поклоне опремљене уређајима за прислушкивање и бубицама постављеним унутар дипломатских мисија.

Особље совјетске амбасаде обично је активно учествовало у надзору.

Дипломате су понекад биле нападане такозваним „слатким замкама“, младим мушкарцима и женама послати да отпочну љубавне везе са странцима.

Амерички дипломата Алан Мастард, који је служио као заменик аташеа за пољопривреду у америчкој амбасади у Москви крајем 1980-тих, каже за ББЦ да су га у оно време службеници обезбеђења упозоравали да могло да га прати чак двадесетак људи током обичне шетње кроз град.

Он је ретко лично примећивао ту пратњу, мада је она понекад намерно била приметна.

„Понекад желе да знате да су присутни“, објашњава он.

„Био је то облик застрашивања.“

Дипломате су се такође суочавале са директнијим узнемиравањем.

Мастард се присећа како се враћао са зимског одмора да би затекао прозоре стана отворене, са водоводним цевима које су попуцале на ниским температурама, или фрижидер и замрзивач искључене из струје.

Једном приликом је у његов ауто на бензин био сипан дизел.

А опет, чак и тад, каже Мастард, дипломатски рад је деловао значајније него данас: и Вашингтон и Москва су сматрали да су приоритет неспоразуми који би могли потенцијално да доведу до нуклеарног рата.

Према речима неколико дипломата, рад у Русији постао је лакши после пада Совјетског Савеза, али су се услови постепено поново кварили под Владимиром Путином.

Они кажу да су актуелни нивои притиска са којима се суочавају западњаци данас упоредиви само са Хладним ратом.

Руска државна телевизија пружила је увид у то како тај притисак може да изгледа у пролеће 2026. године.

Њен извештај бавио се једним британским дипломатом који је био протеран из Русије након што га је ФСБ оптужио за шпијунажу (званичници у Великој Британији су одбацили оптужбе као „малициозне" и „потпуно неосноване“).

Прилог се састојао од екстензивних снимака са скривене камере који сугеришу да су га снаге безбедности пратиле скоро непрестано, снимајући све, од његових трчања на обалама Москве и крос-кантри скијања до састанка са руским економистима и бизнисменима.

Бивши европски амбасадор присећа се као је, пре него што је отпутовао за Москву, био упозорен код куће: „Очекуј уређаје за прислушкивање, очекуј камере у свакој просторији куће.“

Један други европски дипломата који и даље ради у Русији описује стални надзор као саставни „део његовог свакодневног живота“.

Притисак постаје још очигледнији током путовања ван Москве, каже он.

Неке дипломате се суочавају са формалним забранама путовања такође: на пример, особље америчке амбасаде не може да путује изван пречника од 40 километара око Москве без дозволе.

Слична ограничења важе за руске дипломате у Сједињеним Америчким Државама.

За разлику од совјетске ере, службе безбедности сада имају електронска оруђа на располагању, кажу дипломате за ББЦ, која им омогућују да прате странце преко телефона и других направа.

Али старомодни физички надзор остаје алатка притиска такође, понекад врло отворено.

Бивши немачки амбасадор Александер Граф Ламбсдорф, који је служио у Русији до лета 2026. године, присећа се како је путовао у Нижни Новгород на састанак са учитељима немачког.

За вечером су разговарали о култури и књижевности.

„Два потпуно неупадљива млада човека седела су одмах до нас, а један од њих је наместио мобилни телефон тако да снима читав наш разговор“, рекао је Ламбсдорф за Дер Шпигел.

Напетости су се понекад претварале у физичке обрачуне.

У Владивостоку у лето 2026. године, један запослени у делегацији ЕУ у Русији био је нападнут од неидентификованих нападача.

Шпигел је јавио како се сумња да су нападачи имали везе са безбедносним службама.

Пјер Леви, бивши француски амбасадор у Русији (2020–2024), каже за ББЦ да је био заштићен од директног контакта са силовикијима зато што је живео у кругу амбасаде.

„Али неки људи из мог тима били су застрашивани и излагани претресима станова“, каже он.

Други бивши амбасадор је морао да с носи са покушајем регрутовања двоје запослених Руса.

Припадници ФСБ-а захтевали су да ови пријављују све што се дешава у дипломатској мисији, али су службеници уместо тога обавестили амбасаду.

„На крају смо били присиљени да их отпустимо, зато што би се иначе суочили са неком врстом кривичног гоњења“, каже особа.

Одлука о отпуштању особље које није ни криво ни дужно тешка је за једног дипломату - још тежа од трпљења атмосфере застрашивања.

ББЦ је тражио од руског Министарства спољних послова да коментарише овај и друге инциденте, али није добио никакав одговор.

„Московска правила“

Вол стрит журнал је 2023. године писао да су се америчке дипломате које раде у Москви понекад враћале кући и затицале како је неко — наводно припадници ФСБ-а — упадљиво премештали намештај или узимали накит док су били одсутни.

Према извештају, дипломате послате у Русију пролазе кроз специјалну безбедносну обуку и уче такозвана „Московска правила“, неформални скуп смерница насталих током Хладног рата.

Једно од њих гласи: „Не осврћи се; никад ниси потпуно сам.“

Руски званичници не крију превише тај свој став.

Они су отворено оптуживали дипломате из „непријатељских земаља“ да се баве „шпијунажом“.

Москва је била посебна критична према западних дипломатама које исказују интересовање за изливе побуне против Кремља.

Многи од њих присуствују политички осетљивим суђењима или догађајима као што су комеморације за жртве совјетске репресије, и прате судске случајеве политичких затвореника.

Неколико амбасадора је такође присуствовало сахрани опозиционог политичара Алексеја Наваљног.

Руске дипломате које раде у иностранству такође се жале на притисак обавештајних служби, надзор и чак покушаје регрутовања - оптужбе које је изнео, на пример, бивши амбасадор у Америци Анатолиј Антонов.

„Не мислим да су размере и обим било чега што је имало везе са надзором Руса икад могло да се мери са ресурсима и тактиком који су коришћени против наше амбасаде у Москви“, каже Лин Трејси, бивша америчка амбасадорка у Русији.

Не може свако да истрпи тај притисак.

Један бивши амбасадор каже за ББЦ да је неколико чланова особља из западних амбасада поднело оставку због „непрекидне параноје“.

Чак и након што је напустио Русију, он је лично наставио да се осврће преко рамена неколико месеци, покушавајући да спази да ли га неко прати.

Други дипломата који је радио у Русији каже да је покушао да не размишља о сталном надзору.

„Било би ми још теже да сам почео да мислим о томе“, каже он.

Наставио је да проводи слободно време као и пре, користећи метро викендима и охрабривао особље да ради исто.

Лин Трејси је такође саветовала особље да излазе ван зидина амбасаде и „уживају у Москви и руској култури“ - да посећују музеје и ресторане - упркос напетостима у односима између Америке и Русије.

Многе дипломате које су говориле за ББЦ описују како су, у Москви, непрестано доживљавали осећај надреалног.

Готово сваки контакт са руским властима и безбедносним службама неизбежно је доводио до сукоба, а опет је излазак на улице ради свакодневних активности често био „нормално“ искуство" какво може да се доживи у већини великих европских градова.

„Нисам наишао ни на какво непријатељство изван амбасаде“, каже бивши европски амбасадор.

Пролазницима је често било драго што срећу странца и, једном приликом, један незнанац се чак понудио да му плати вечеру.

'Дипломате су попут генерала'

Односи између Русије и Запада с се кварили последњих година још пре инвазије на Украјину,а дипломате су се све чешће затицале између две ватре.

Крајем 2016. године, Сједињене Америчке Државе су протерале 35 руских дипломата.

Бела кућа је саопштила да је овај потез уследио као одговор на сајбер-нападе које Вашингтон сматра покушајем Кремља да се уплиће у председничке изборе, као и узнемиравање америчких дипломата у Русији.

Убрзо после, Москва је наложила америчкој амбасади у Москви да преполови особље за 755 људи, са више од 1.000.

Криза се нагло продубила 2018. године, након што су бивши припадник ГРУ-а Сергеј Скрипал и његова ћерка Јулија били отровани нервним агенсом новичок у Великој Британији.

Десетине западних земаља реаговале су највећим координисаним протеривањем руских дипломата у историји, пославши око 150 људи назад у Русију.

Москва је узвратила истом мером.

Циклус протеривања се наставио након што су чешке власти оптужиле руске обавештајне службе у априлу 2021. године за учешће у експлозијама у складиштима муниције из 2014. године у селу Врбетице.

Као одговор, председник Владимир Путин је издао указ којим се саставља листа земаља које Кремљ сматра „непријатељски настројеним“ према Русији.

На њој су се испрва налазиле само две државе - Чешка Република и Сједињене Америчке Државе.

Њихове амбасаде биле су главне мете ове мере, са новим ограничењима уведеним за њихову способност да ангажују руско особље.

Руска инвазија на Украјину је довела дипломатске односе са Европом и Сједињеним Државама до тачке пуцања.

Десетине дипломата са обе стране проглашене су непожељним.

Уз позадину до тада невиђених санкција и подршке Запада Кијеву, Русија је проширила листу „непријатељских земаља“ са две на десетине њих, међу њима све земље чланице ЕУ, Велику Британију, Канаду, Швајцарску, Аустралију, Нови Зеланд, Јапан, Сингапур и Јужну Кореју.

Непосредно након отпочињања потпуне инвазије на Украјину, било је разговора око тога у многим европским престоницама, да ли да се повуку амбасадори на консултације или да прекину са радом у Русији потпуно, каже бивши француски амбасадор Пјер Леви.

У фебруару 2022. године, балтичке државе су урадиле управо то и потпуно укинуле дипломатске односе.

Леви је лично био убеђен да што су односи између две земље лошији, утолико важнији постаје дипломатски рад.

„Сећам се дана инвазије или првог дана после - одмах сам се дохватио телефона да позовем Париз и кажем, ово би била грешка урадити зато што ће нам бити потребне дипломате које раде на терену“, каже он.

„И ако будем опозван ради консултација, постоји велика шанса да ми неће дозволити да се вратим.“

Француски дипломата је почео да ради у Русији 2020. године.

Иако су односи између Русије и Европе већ били натегнути у то време, током његових првих година у Москви учествовао је у уобичајеним дипломатским активностима: упознавање руских дипломата и чланова елите, и путовање широм земље.

Он назива себе 'веома срећним' истакавши да су дипломате које су стигле у Русију после избијања рата пропустиле то искуство.

Рат је потпуно трансформисао улогу дипломата, каже једна особа која је служила као европски амбасадор у време кад је започела инвазија.

Пре рата, амбасаде су се углавном усредсређивале на билатералне односе - трговину и заједничке пројекте у науци, пословању и култури.

Чим је рат започео, ова врста сарадње више није била могућа.

Али то је само учинило амбасаде важнијим, каже он.

Западне дипломате које су остале у Русији поставиле су себи неколико приоритета мимо подржавање њихових властитих држављана и компанија.

Као прво, „непријатељске“ земље су и даље желеле да сачувају макар неки канал за комуникацију са руским званичницима како би могли да информишу матичне престонице са тачном сликом о томе шта се дешава унутар земље.

И, можда најважније од свега, усредсредили су се на заштиту особља и одржавање њихових амбасада активним.

'Морали сте да приступите томе с извесном дозом хумора'

Током каријере, Лин Трејси је била послата у Москву неколико пута и присуствовала је разним фазама односа између Америке и Русије - на пример, служила је као заменица шефа мисије у америчкој амбасади у Русији од 2014. до 2017. године.

Али прво је стигла у престоницу крајем Хладног рата, усред тадашње највеће дипломатске кризе.

Године 1986, усред шпијунских скандала и протеривања на смену, СССР је забранио Американцима да ангажују совјетске грађане за рад у амбасади.

Преко ноћи је масовна дипломатска мисија изгубила стотине чланова особља.

Док су чекали замену из САД, искусне дипломате су биле присиљене да перу кола или истоварају камионе за доставу сами.

Трејси, која је управо дипломирала из совјетских студија, стигла је на рад у конзуларној секцији амбасаде по уговору.

Она каже да је ово искуство било један од главних разлога зашто је пристала да стане на чело амбасаде 2023. године.

„Схватила сам се амбасада налази у веома тешком периоду“, каже она.

„А веровала сам да ће чињеница да сам имала то искуство при доласку, да сам знала шта је претходило актуелном стању у амбасади, бити од велике помоћи.“

Санкције и смањење броја особља приморали су дипломате да проналазе начине да одрже амбасаде у животу.

На решавање рутинских послова, свакодневних питања одржавања — нарочито на почетку рата — одлазио је огроман део њихових радних сати.

Узмите за пример САД.

Амбасада је остала са огромним дефицитом особља у објекту и институционалног знања након што је на снагу ступила последња забрана ангажовања страних држављана.

То је значајно отежало безбедно одржавање комплекса амбасаде – објекат који личи на утврђење са смештајем и другом помоћном инфраструктуром.

Чак и мањи водоинсталатерски квар као што је цурење цеви може да се претвори у крупан проблем.

Финансијски сектор је стварао други скуп проблема.

Након што су руске банке биле одсечене од СWИФТ-а, а Мастеркард и Виса напустиле земљу, многе амбасаде имале су проблема са свакодневним руковањем трошковима.

Дипломате су покушале да помогну једне другима.

„Почели смо да упоређујемо искуства и да делимо наше најбоље праксе, како да преживимо са замрзнутим банковним рачуном и томе слично“, каже један бивши амбасадор.

Други бивши амбасадор се присећа да је, у једном тренутку, напросто остао без готовине и није могао да плаћа особље.

Успео је да нађе излаз само на основу пуке среће.

„У оно време, један дипломата из друге земље био је протериван из Русије. Позвао сам га и рекао: 'Слушај, ако продаш кола, постараћу се да добијеш новац на рачун у банци у својој земљи ако будем могао да купим рубље'. И тако смо то и урадили“, присећа се овај дипломата.

Готовина је донета у амбасаду у коферу, а новац је био пребројан уз помоћ специјалних машина.

„Потпуно је сулудо“, смеје се дипломата.

„Али морали сте да приступите томе с извесном дозом хумора.“

У другим ситуацијама, није било смешно.

Лин Трејси се присећа да је, у раној фази, усред финансијских потешкоћа, особље амбасаде морало да размишља о томе шта ће се десити ако некоме буде била потребна хитна медицинска нега.

„Неки од пројектованих медицинских трошкова у хитним случајевима били су прилично високи. Исплата у готовини била је неопходна зато што су санкције учиниле кредитне картице неупотребљивим, а људи нису обично држали 5.000 долара у готовини код куће. Имали смо период када је било застрашујуће зато што смо се бринули да ће неко суочити са критичним кашњењем или неће моћи да добије медицинску помоћ уопште зато што не може да је плати“, присећа се дипломаткиња.

На крају је амбасада пронашла решење, мада је за то било потребно време.

'На властиту одговорност'

Логистика је постала још једна препрека нормалном дипломатском раду.

Пре рата, било је неколико летова дневно између Русије и многих европских држава, док су Москва и Санкт Петербург такође имали директну железничку везу са неким европским престоницама.

Након што је Русија извршила инвазију на Украјину, просто стизање до куће и назад постало је много теже, присећа се један бивши европски дипломата.

„Бринуо сам се да ће живот постати много тежи за моје особље.“

Бивши француски амбасадор Пјер Леви истиче да су санкције уведене због инвазије на Украјину такође утицале на руске авио компаније, којима су биле повучене њихове потврде о безбедности.

„Русија је највећа земља на свету. А ви морате да путујете“, објашњава он.

„Али руске авио компаније више нису имале сертификате. Дакле, то значи да ако летите домаћим летом, чак и Аерофлотом, нисте осигурани. Радите то на властиту одговорност.“

У складу с тим, француске дипломате су смањиле путовања земљом на минимум, стављајући приоритет на возове.

Још један бивши европски амбасадор присећа се како су се, током времена кризе – као што је побуна оснивача Вагнера Јевгенија Пригожина и његових бораца – он и његове колеге питали да ли ће уопште успети да изађу из Русије у случају да хитно морају то да ураде.

„Било је прилично застрашујуће“, признаје он.

Али несташица особља је остала вероватно највећи проблем.

Пјер Леви се присећа како су, у пролеће 2022. године, руске власти прогласиле око 40 његових потчињених непожељним, међу њима и финансијског администратора и ИТ специјалисте.

Ова протеривања нису била случајна, каже он: руске обавештајне службе су тачно знале који су чланови особља кључни да амбасада не остане парализована.

Суочени са мањком људи, амбасадори би понекад позајмљивали особље из пријатељских дипломатских мисија.

Један дипломата се присећа како га је шофер из друге амбасаде одвезао до руског Министарства спољних послова.

Једном приликом кад је дипломата разговарао о несташици особља са руским званичником, овај га је саветовао да се превише не секира: „Рекао је: 'Макар још увек имаш кувара'.“

Замена особља није био лак задатак - делом због проблема са визом, јер су понекад руске власти месецима обрађивале захтеве.

Кад је оправдавала ова ограничења и одлагања, Москва се без изузетка позивала на такозвани „принцип реципроцитета“.

То значи да се потешкоће са којима се руске дипломате суочавају у западним земљама копирају изазовима које чекају амбасаде тих земаља у Русији.

Трејси признаје да руске дипломате које раде у САД такође наилазе на потешкоће.

„Али ствари на које смо се ми усредсређивали кад смо одбијали визе и ствари на које су се они усредсређивали кад су одбијали визе нису имале исту тежину“, каже она.

Радиоактиван

Средином јуна, британски амбасадор Најџел Кејси је одржао традиционални пријем да би обележио рођендан краља Чарлса ИИИ.

Иако је краљ рођен у новембру, његов званични рођендан се одржава у лето, омогућавајући да се догађаји у његову част одржавају током бољих временских прилика.

Тога дана, међутим, време није сарађивало.

Било је облачно, гости су стигли по лаганој киши у резиденцију британског амбасадора, директно преко пута Кремља.

Испред виле, дочекали су их припадници служби безбедности, десетине активиста повезаних са Кремљем са плакатима који су гласили: „Продају се за сићу“ и „регрутни центар за МИ6“, и новинари руских државних медија који су му извикивали питања.

Један гост, који је пристао да говори о овом дану само ако остане анониман, описао је атмосферу око резиденције као „до тада невиђену“.

Након што су се пробили кроз кордон гневних демонстраната и новинара, гости су били усмерени у полицијске марице паркиране у близини.

Полицајци који су носили телесне камере снимили су детаље из њихових пасоша, питали су их ко их је позвао у амбасадорову резиденцију и да ли су имали дозволу руског Министарства спољних послова.

Циљ тактике је очигледно био да обесхрабре Русе од контаката са западним амбасадама — и чинило се да је то функционисало.

Гост који је говорио за ББЦ касније је одбијао позиве на догађаје у неколико других амбасада зато што „психичкии није могао да се натера“ да прође кроз исто искуство још једном.

Дипломате које су говориле за ББЦ описују контакте са Русима - члановима елите, академицима и културним личностима - као централне за њихов рад.

Ти односи им помажу да изграде слику о томе шта се дешава унутар земље у рату и да јаве то својим владама.

„Постало је теже, али оно што смо чули и могли да схватимо у Москви постало је још важније за нашу престоницу“, каже један бивши амбасадор за ББЦ.

После инвазије на Украјину, руске власти су желеле да смање контакт између западних дипломата и руских грађана на минимум, користећи се чак и застрашивањем људи који су наставили да посећују амбасаде „непријатељских“ држава.

Званичници су били први који су престали да одржавају контакте са западним дипломатама.

Контакт је био углавном смањен на техничка питања која се тичу активности амбасаде, размене дипломатских депеша и позива у руско Министарство спољних послова.

Један бивши амбасадор ЕУ присећа се да је пре фебруара 2022. године ретко имао посла са Министарством спољних послова уопште, преферирајући да се среће са званичницима задуженим за конкретна питања у владиним министарствима и регионалним властима.

Рат је онемогућио такве контакте.

„Свим владиним званичницима је било забрањено да говоре са западним дипломатама, што моментално ограничава њихову способност да објављују посао професионално“, каже новинар Алексеј Венедиктов, који је наставио да среће стране дипломате.

Према Венедиктову, само званичници руског Министарства спољних послова и Јури Ушаков, саветник за спољну политику Владимира Путина, смеју да одржавају контакте са дипломатским мисијама „непријатељских“ земаља.

Венедиктов каже да ова изолација понекад може да остави дипломате са извитопереном сликом о ономе што се дешава у Русији.

Он се присећа разговора из лета 2026. године у ком је један западни амбасадор говорио о „катастрофи са горивом у Москви - иако је гориво остало доступно упркос очигледној несташици.

Али новинар за то криви руске власти.

„Погрешно вас разумеју управо због ваших поступака - зато што амбасадори не могу да обављају свој посао и јављају шта се стварно дешава“, каже он.

Бивши француски амбасадор Пјер Леви успоставио је ефикасне канале са Кремљем и другим владиним телима пре инвазије на Украјину.

Покушао је да их одржи и после, али је то постајало све теже, признаје он.

„У време кад сам одлазио, званичници нису желели да говоре са мном. За многе људе постао сам радиоактиван.“

Руски званичници и личности блиске Кремљу често су прослеђивали поруке на изричито недипломатске начине.

Дмитри Рогозин, бивши шеф Роскомсоса а сада руски сенатор, 2023. године је послао Левију фрагмент гранате извађен из његовог тела након што је био рањен у Доњецку - гранате за коју је Рогозин тврдио да су је направили Французи.

Руско удружење за војну историју је 2024. године поставило изложбу названу „Епизоде финске русофобије“ директно испред финске амбасаде у Москви.

„Било је тешко за било ког дипломату из главних 'непријатељских држава' да успостави добар, сталан приступ некој врсти конструктивног односа“, признаје бивша америчка амбасадорка Лин Трејси.

До састанака се тешко долазило, а дипломате су се повремено умногоме ослањале на друге алатке као што су дипломатске депеше и мејлови како би преносили поруке.

За неке теме, ово је имало више смисла од тражења сусрета, нарочито кад се није очекивао никакав прави разговор: „Унапред сте знали шта ће која страна да каже.“

Обични Руси су временом такође постали невољни да се састају са западним дипломатама, плашећи се могуће одмазде.

Неколико месеци након инвазије на Украјину, Русија је усвојила ново кривично дело „тајне сарадње са страном државом“.

Двојица Руса који се још сусрећу са амбасадорима у Москви рекли су за ББЦ како верују да они постоји због људи као што су они.

Силовики пажљиво прате сваког посетиоца „непријатељских“ амбасада, снимајући их камерама и бележећи њихове детаље.

Један бивши европски амбасадор каже да би агенти службе безбедности обично пратили сваког ко долази да се сретне с њим све до врата амбасаде.

Усред њихове изолације, амбасадори су почели да извлаче информације из других извора – на пример, комуницирајући чешће са колегама дипломатама из земаља које је Русија сматрала „пријатељским“ - као што су Индија, Кина и афричке земље.

„Они су и даље имали много контаката са званичницима, са министром спољних послова Сергејом Лавровим“, објашњава Пјер Леви.

„А неки од њих би ми долазили и говорили: 'Е па рекао је ово и ово'. Тако да је то било веома важно.“

„Разговор није знак слабости“

У интервјуу из 2026, Витолд Јураш, бивши пољски генерални конзул у Русији, отворено је

назвао затварање руске дипломатске мисије у Пољској грешком, тврдећи да је Москва неизбежно одговорила истом мером и да је то на крају нашкодило интересима Варшаве.

„Затварање руских мисија не смањује број чинова саботаже у Пољској. Оно што то ради је да нас лишава очију и ушију у Русији“, казао је он, додавши да је Пољска знала мање и мање о ономе што се дешавало у земљи.

„Русија не иде никуда. У најмању руку, морамо да разумемо шта се дешава тамо да бисмо знали како да реагујемо.“

Питање успостављања односа са Русијом једна је од најконтроверзнијих и поларизујућих тема у оквиру Европске уније „због очигледних историјских и географских разлога“, признаје бивши француски амбасадор Пјер Леви.

Рат у Украјини је довео западне дипломате у тежак положај.

С једне стране, радили су под притиском из Кремља.

С друге, морали су да се старају да њихови властити поступци не стварају утисак да се односи са Москвом враћају на старо.

„Дефинитивно је био широк дијапазон мишљења колико учествовати у разговору са Русима“, каже бивша америчка амбасадорка Лин Трејси.

„Једна од брига је била како би то могло помоћи да се легитимизује руско и Путиново понашање и дела.“

Трејси се лично залагала за одржавање комуникације како би стране и даље могле да чују ставове једни других.

„Разговор није знак слабости“, слаже се бивши француски амбасадор Пјер Леви.

Он је и сам тежио одржавању што је више контаката могуће – додуше понекад дискретно.

Радећи у Русији, дипломате су морале да размишљају о сваком кораку које су правиле.

Један бивши западни амбасадор је престао да игра голф, плашећи се да ће дипломатску мисију представити у лошем светлу усред рата у Украјини.

Уз то, клуб у ком је то радио припадао је банци која је санкционисана.

Други амбасадор, страсни спортиста, консултовао се са матичном престоницом о учешћу на званичном спортском догађају.

Добио је дозволу, али није објавио фотографије са трке, за сваки случај.

Један познаник је коначно сазнао за дипломатову одлуку и критиковао је.

„Одговорио сам му да сам се заправо жртвовао за тим, био сам присутан у тешким ситуацијама, далеко од породице, без пријатеља“, каже он.

„Да ли да кажњавам себе тако што нећу моћи да идем у ресторан или учествујем у спортском такмичењу? Па онда бих се потпуно убио.“

Једна особа која је и даље у сталном контакту са западним дипломатама у Москви описује дебату унутар мисија ЕУ пред инаугурацију Владимира Путина 2024. године.

Многи су желели да пошаљу представнике на церемонију, доживевши је као ретку прилику да сретну више руске званичнике.

Само је неколицина добила дозволу од њихових престоница: владе су се плашиле да би присуствовање могло да се доживи као политичка подршка Путину или као повратак на старо са Кремљем.

Дипломате које јесу присуствовале церемонији - међу њима представници из Француске, Грчке, Мађарске и Словачке - доживели су критике.

Руске власти, упркос томе што у и сами показивали врло мало ентузијазма према контакту, често су били незадовољне таквим одлукама.

Године 2024, након што је неколико амбасадора ЕУ одбило састанак са министром спољних послова Сергејем Лавровим - који је намеравао да их упозори да се не мешају у руске изборе - портпаролка Министарства спољних послова Марија Захарова је одговорила љутито: „Шта онда они сами виде као смисао у њиховом присуству у нашој земљи?“

Двојица европских дипломата, међутим, рекли су за ББЦ да никад нису доживели притисак из властитих главних градова због контаката са Русима, а сами нису тражили посебно активне контакте са руским званичницима.

'Гледате како се све уништава'

Имајући у виду нивое притиска и изолације, зашто би било који западни дипломата и даље желео да буде послат у Русију?

За неке је то кључна прилика да боље разумеју земљу која тренутно води највећи рат у Европи после Другог светског рата.

„Завладао је повишени осећај мисије, да се ради нешто за опште добро - па и за Русију“, каже један европски дипломата који је описивао властито расположење на почетку његовог ангажмана.

У време кад нема готово никаквих контаката између многих западних влада и Москве, дипломатске мисије морају да одиграју кључну улогу, каже бивши амбасадор из друге европске земље.

„Нема позива, нема сусрета на министарском нивоу“, каже он за ББЦ.

„И зато је наш рад постао још важнији, зато што смо ми заправо постали они који су преносили ставове наших влада руским властима.“

Бивши француски амбасадор Пјер Леви се слаже с тим.

Кад је избио потпуни рат, он је рекао да је много његових колега из дипломатске службе претпоставило да он неће имати шта да ради.

„Било је управо супротно“, каже он.

„Радио сам много, изузетно много, са мањим тимом. А наш посао је био да наше власти схвате шта се дешава, какви сигнали долазе из Кремља.“

За многе дипломате који су навикли да раде на побољшању односа, било је фрустрирајући имати посла са ситуацијом у Русији где су се ти односи стално кварили.

„Долазите да градите и, заправо, видите да се све уништава“, каже Пјер Леви.

„Био сам изузетно срећан кад сам одлазио“, каже други европски дипломата.

„Јер кад сте дипломата, желите да радите и нешто позитивно.“

Али покушај ублажавања кварења односа је изазов у ком неки уживају.

„И то захтева професионалне вештине“, каже други европски бивши амбасадор.

„И, на неки необичан начин, умело је да вас награди.“

Упркос потешкоћама са којима се суочавају сада, многе западне дипломате се чврсто држе за чињеницу да кад год и како год да се коначно заврши рат, рад који обављају сада ће помоћи да се обликује будућа политика и односи према Русији који изникну после.

Лин Трејси је 2025. године напустила Москву осећајући да је постигла примарну мисију: америчка амбасада се одржала и наставила да ради у мери која је била могућа под датим околностима.

Она је такође поносна на посао који су она и њен тим обавили да би одржали везе између Американаца и обичних Руса.

„Кад су односи између влада на тако ниском нивоу, још је важније одржати контакт између људи зато што ће у неком тренутку односи између влада добити прилику да се поправе, а те везе између људи ће бити ту да помогну да се убрза то побољшање.“

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk